Ma kako često delovalo kao da stalno pišem neke privatne stvari ovde, to zapravo nije slučaj. Bar ne ono što ja smatram stvarno privatnim i intimnim. Ovo je jedna od tih stvari, ali je ipak delim. Zašto? Volimo da kukamo na zdravstvo danas i da glorifikujemo „stara vremena“, kukamo kako danas skupljamo putem SMS da bi se deca lečila… kad ono… Tetka Boja mi je sačuvala ovaj članak iz dobojskih novina Glas Komuna od 8. maja 1984. Juče sam mislio da je to bilo pre 22 godine, pa sam se setio da je bilo pre 32. Trideset dve. Mladen je rođen 1981. Karlične kosti naše mame su bile suviše uske da ga rađa normalno, pa su ga bukvalno izvukli na silu, vakuumom. I pritom mu „poklonili“ cerebralnu paralizu. Za to niko nikad nije odgovarao. Doduše, srećom ili nesrećom moji roditelji ionako nisu bili gramzivi pa im eventualni novac ne bi značio ništa. Pored ovog, izašao je i članak u čuvenoj zagrebačkoj Areni (za one koji se ne sećaju, nešto kao SFRJ-Glorija), i tako su skupljene pare da Mladen ode u Minhen. Tamo im je rečeno da bi mogli da mu pomognu da vidi, ali pošto ne vidi (a mama je mislila da vidi, testirala ga na sunce, ali se ispostavilo da je to samo refleks, jedino što je pored sluha imao), ne mogu. Vratili su se kući. Mladen je umro 30.07.1985, a moji su odlučili (iz meni i dan danas nejasnih razloga) da ga sahrane u tatinom selu Potpeć… pa zbog tamo naseljenih i posetiocima ne baš prijateljski nastrojenih izbeglica iz Srebrenice (i zbog rata pre toga, naravno), skoro 20 godina nisam bio bratu na grobu (1992-2011). Srđan i ja smo imali sreće da su se lekari posle dozvali pameti i nas na svet doneli carskim rezom. I gde smo 30+ godina kasnije? Čoveku nestane bubreg, ministar zdravlja kaže nisu krivi lekari, niko ni za šta nikad nije odgovoran ili je odgovornost koja se preuzme samo neka prazna reč. Decu i dalje lečimo skupljanjem para u medijima. Nismo se pomakli uopšte. A izgleda i da nećemo.