Tag archive

Vučić

Je li govno il’ je drek

Diznilend/Nemanja Paleksić/Politika

Neću o izborima, isuviše je očigledno, isuviše je zicer, pokušaću o jednoj malo dubljoj i univerzalnijoj temi, koja je doduše isto politička. Jedna od omiljenih mantri lokalnih političara jeste da „mi nismo kao oni“. Često ćete ovu rečenicu čuti kada se govori o političkim protivnicima, o drugima nacijama, ali omiljeni objekat ove rečenice će uglavnom biti Hrvati. Ponekad će to biti Albanci, ponekad Bošnjaci, ali zna se ko je arhineprijatelj Srba, ko su Siti u očima pravoslavnih/pravovjernih Džedaja – ustaše! I dok se svi desničari i sa jedne i sa druge strane upiru da ukažu na to da ne da nismo isti, već da ne pripadamo istom plemenu, rasi, a bogami ni da nismo sa iste planete, ja se sve više uvjeravam da smo baš isti kao oni (a oni kao mi), tj. da smo potpuno ista govna.

Ovih dana mi na fidovima raznoraznih platformi češće izlaze vijesti iz Hrvatske – daleko od toga da sam nešto opsjednut događanjima u „Lijepoj našoj/njihovoj“, nije mi ni u domenu profesionalne zainteresovanosti ali ima dosta sajtova i materijala koji su komplementarni onome što čitam (a kod nas ih nema), pa zašto ne iskoristiti činjenicu da se ima štogod pametno pročitati na jeziku koji razumijem kao maternji.

Ovih dana totalni hit na društvenim mrežama i portalima koji se bave događajima u Hrvatskoj jeste nadrealni gaf predsjednice RH Kolinde Grabar Kitarović koji je greota prepustiti prašini zaborava tako olako – naime, predsjednica je, nakon premijere baleta „Labudovo jezero“ u postavci nekog velikog ruskog baletskog (labudovog) muda izašla na scenu, okrenula dupe i leđa baletskoj trupi, od koreografa dobila buket (koji je on dobio prije toga, ali je pomoću tog buketa pokušao da izvadi stvar) i naklonila se publici kao da je upravo odigrala najzahtjevniju ulogu na sceni HNK. Da ne tupim dalje, pročitajte kolumnu na portalu lupiga.com u kojoj je Nataša Škaričić rastavila Kolindu GK na sastavne dijelove.

Elem, čitajući dalje i pokušavajući da pronađem još koji osvrt na ovu fantastičnu budalaštinu predsjednice Hrvatske, onda sam naletio na takođe izvrstan tekst Tomislava Klauškog, koji je malo šire zahvatio problematiku Kolinde i njenog političkog djelovanja. U njemu on iznosi tezu da je Kolinda zapravo više zvijezda, nego li političar (ili to bar više želi biti), da je u permanentnoj kampanji, da ne preza ni od kakvih populističkih baljezgarija ne bi li se približila narodu… Evo par citata iz tog odličnog teksta:

 

Čitava Hrvatska njezin je prostor za promociju: od ribarica i kombajna, preko utakmica i sportaša, pa sve do baletnih predstava. Zidarenje i ribarenje, pjevanje i navijanje, poziranje s puškama i s djecom, prešetavanje u haljinama i naslikavanje uz njezin kartonski izrezak, sve to postalo je sadržajem i okosnicom mandata predsjednice Republike.

Kao što seljakanjem ureda pokušava „okupirati“ svaki dio hrvatskog  teritorija, tako svojim javnim eskapadama namjerava i okupirati svaki komadić javnog prostora.

Sve ostalo proglasila je svojom privatnom stvari. Pa čak i službena putovanja.Na to se svela permanentna kampanja predsjednice Republike. Politika je sporedna, premda jednako skandalozna: primarna je nazočnost u medijskom i javnom prostoru kojom se pokušava nadoknaditi, pa i kompenzirati, evidentan politički diletantizam.

Zvuči li poznato? Zapravo je Kolinda Grabar Kitarović neka vrsta kombinacije Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Prvog kopira po ovim gafovima, poput afere „Čokolinda“ (Toma opet ima svoje adute poput onih urnebesnih snimaka ili fotki, kao i izjava poput „Žuti ljudi“ ili NBS), te generalno snalaženju na političkoj sceni poput kakvog slona u staklarskoj radnji, ili, u skladu sa najnovijim gafom, poput junakinje čuvenog Diznijevog crtaća „Fantazija“ gdje balerinu tumači dama koja je nilski konj (kobila? Kako se to uopšte mijenja po rodovima?)

Sa druge strane, ova njena opsjednutost pojavljivanjem u medijima, sopstvenom prezentacijom i podizanjem popularnosti tako što ne propušta niti jednu priliku da se prikaže dijelom naroda podsjeća na jednog drugog srpskog političara, Aleksandra Vučića, koji je u ovoj kampanji gdje se, do sad nečuveno na ovim i ostalim prostorima gdje postoji ikakva politička tradicija i kultura, sa mjesta premijera kandiduje za mjesto predsjednika. Ni taj ne propušta bilo kakvu priliku da pokaže koliko je dio naroda, koliko brine o narodu, pa smo slušali o njegovim radničkim danima u Londonu, o njegovim navijačkim danima, gledali ga kako vadi djecu iz smetova, kako ućutkuje generale, a u najnovijoj kampanji dodatno se radi na imidžu „Aleka, dečka iz kraja, vašeg komšije, običnog momka“. Ništa nije blam ako donosi i promil rejtinga. Međutim, Aleksandar Vučić ima u drugu stranu, koja je zapravo pandan sadašnjem premijeru Hrvatske, Andreju (wink, wink, see what I did here) Plenkoviću koji ima tu tehnokratsku, birokratsku, briselsku crtu koju posjeduje i Vučić. Tako da zapravo formula glasi Plenković + Kolinda = Toma + Vučić (ostaviću na stranu autokratsku crtu Vučića koji bi da sam vlada, to se još ne nazire ni kod bilo kog drugog aktera ove priče).

Kad već pomenuh Brisel, tu je i druga stavka po kojoj se politička scena i politička elita Srbije i Hrvatske znatno poklapaju. Još jedan dobar tekst o stanju na političkoj sceni Hrvatske bih preporučio, a to je isto Klauški, je onaj koji se može sažeti u riječi: „Vani Zavnoh, unutra NDH“. O čemu se radi – kad se komunicira i ima dodira sa „stranim faktorom“, Hrvati će se vrlo rado ponositi svojim antifašističkim naslijeđem. Kad se priča okrene na unutrašnju scenu i za potrebe dobijanja izbora, onda se priča o komunističkim i nacističkim režimima kao istim „totalitarnim“, drže se mise na Blajburgu itd (da vam dam ključ za čitanje – u pitanju su pare, Hrvatsku su tužili nasljednici Jevreja, Srba i drugih žrtava NDH i to za cifru od 3,5 milijardi dolara, pa su se predstavnici hrvatske države na brzinu sjetili da oni sa NDH nemaju ništa, to se u Čavoglavama okupljaju neki ljubitelji kospleja). Slično je i u Srbiji – dok se radi na rehabilitaciji Nedića, Draže Mihajlovića i inih saradnika okupatora, sa druge strane kako koji od naših političara iskorači van granica države priča se o regionalnom pomirenju, svuda se čuju pomirljivi tonovi (sem kad se govori o Hrvatima, jel’te). Da se prikaže koliki je to nivo šizofrenije dovoljno je uporediti izjave premijera Srbije koji je svojevremeno izjavljivao „ubićemo 100 muslimana za jednog Srbina“ a potom išao u Srebrenicu ili to šta je govorio o NATO-u, Nijemcima a sada izjavljuje ljubav Angeli Merkel i podiže spomenike podunavskim Švabama.

Sad ćete reći – pa to je upoređivanje baba i žaba, čovjek evoluira, pa i njegova misao, puno vremena je prošlo blablatruć. Ali evo kontraargumenta – uporedite zvaničnu verziju sajta SNS na srpskom i na engleskom jeziku. Verzija na engleskom je znatno, znatno siromašnija. Zašto? Zato što se na engleski prevode samo neke flah izjave poput „treba da radimo“, „sve je stvar prioriteta“ i slične parole. Verzija na srpskom je znatno sočnija – tu su ove uvrede koje su u fokusu ovih dana, izjave poput „ovaj laže“, „onaj laže“, „potrčko“ itd, pogotovo na sekciji „Saopštenja“, koju sam linkovao, a koja se i dalje pišu u maniru kako su se svojevremeno pisala saopštenja SRS, preteče SNS.

Moglo bi se naširoko raspredati i nabrajati momente po kojima smo mi ista govna, ali možda je i najočitija poveznica Srba i Hrvata to što za komšije imaju te Srbe/Hrvate. I za sva sranja su im krivi ovi drugi, kad god treba malo podgrijati atmosferu pred izbore, opleti po komšiji. Dobri su i Šiptari/Mađari, ali realno, ne pripadaju ovom našem slovenskom korpusu. Muslimani/Bošnjaci jesu tu pod nosom, ali ih je isuviše malo, a i svojataju ih i jedni i drugi. Makedonci-Slovenci? Pa to i nisu prave nacije. Zna se ko pretenduje na status alfa mužjaka na Balkanu. Mogu biti alfa i jedni i drugi, mogu biti beta, što se mene tiče mogu i omega, to ne potire činjenicu da su ista govna kojima manipulišu ti isti političari koji će se radi ostanka na vlasti dogovoriti o svemu dok ne stigne prvo predjelo na večeri u Karađorđevu, a ti narode glabaj kosti. Da ne kažem da glabaš nešto drugo.


 

Slučaj „Beli“ ili ozbiljnost na političkoj sceni Srbije

Diznilend/Miljan Tanić/Politika

Daleko sam, pa me ono što me inače slabo dotiče, dotiče još manje. No, nešto što me uvek dotiče je kad me ljudi čiji intelekt cenim razočaraju na tom nivou. Bilo da je u pitanju prevelika histerija u vezi sa predsedničkim izborima, jer predsednička funkcija nije takva da joj se pridaje toliki značaj, bilo da je neobaveštenost o osnovnim načinima funkcionisanja nekih stvari zbog kojih se zajedno s ostatkom interneta uzrujavaju, bilo da je kad pokažu kako su uskogrudi i uskoumni da ne vide belo pred nosem.

Mnogi oko mene na fejsu ovih dana pišu protiv Belog – kažu kako je neozbiljan, kako je to cirkus što on radi, kako je sve to sprdnja nedostojna politike i svašta nešto još. Isprva su to bili pojedinačni glasovi u masi zaokupljenoj agitovanjem za ovu ili onu opciju, no sada je to odjednom postao ceo hor ljudi i iskreno, zbunjen sam.

Svako ko je iole školovan i inteligentan, trebalo bi da zna kakav je mozak potreban za dobru parodiju. Nažalost, ovih dana ljudi odmahivanjem rukom na Belog pokazuju da zapravo nisu mnogo zadržali iz škole. Takođe, doovoljno je malo se raspitati i videti da program njegovog pokreta nije nimalo neozbiljan. Čovek je samo uzeo parodiju kao način da razobliči sistem u kojem svi zdušno učestvujemo, i u kojem smo mi koji redovno nemamo za koga da glasamo jer nećemo da glasamo za zlo, bilo ono manje ili veće, i nećemo da jedemo govno, bilo ono malo ili veliko, jer zlo je zlo, a govno je govno, pod udarom moralista da se glasati mora, nema veze što nema za koga.

No, gospodo, zašto ne prihvatite da je sistem truo? Da sistem mora da se čupa iz korena? Zašto vam smeta Beli, koji se pritom jasno izjašnjava kao PRELETAČEVIĆ, a ne smetaju vam večiti preletači za koje glasate 25 godina i koji partije menjaju kao čarape?

Da li zaista moram da nabrajam za koga vi glasate i ko sve sedi u skupštini bar 15 godina?

Meni je uvek najfrapantniji primer Palma. Čovek koji misli da su Betoven i Mocart bili živi kada je on bio mali, čovek koji mrtav ’ladan kaže u Jagodini nema pedera, čovek koji se i pored sudske presude oglušuje o zakon o diskriminaciji, čovek koji se zove, očigledno zvanično, PALMA. PALMA?! Imao sam nesreću da sam gledao neko skupštinsko glasanje, javno, s prozivkom, i prozva ga predsedavajuća: „Marković, Dragan PALMA“. I to je ozbiljno?
Ili Velja? Večito pijani, koji tuče novinare i kojem je „kraduckanje“ ok?

Vučić? Citiraću Predraga Popovića: „Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt“ sat od 42.000 evra…“

Ostatak teksta možete videti ovde. I da li zaista treba razgovarati o ozbiljnosti čoveka koji jedini govori kako nema šanse da osvoji 50 % glasova, dok ceo ostatak države tvrdi baš to, da bi posle izborne pobede rekao „Eto, govorili su nema šanse!“ – Da, TI si govorio. Samo ti. Zatim o tome da će u kampanji biti pet dana, da ne troši ni dinar na kampanju, a spotovi niču sami od sebe i još na YouTube ne možeš da pogledaš ništa, a da ti ne iskoči prvo on? A pre toga se kleo da se neće ni kandidovati? Zaista? Ozbiljnost? Da li stvarno treba podsećati na „za dve godine“, „prvi put u istoriji“, aferu džak glasova, najave da ćemo saznati ko je iz vlade kriv za prisluškivanje njega i Tome, ukradenu ličnu kartu Andreja Vučića… lista bi bila preogromna. Ali vama je pamćenje ionako kao u zlatne ribice. Iako ne volim teleprompter, ovde imate spisak tridesetak obećanja, stanje 2014. Dodajte tri godine i beskrajne sate Vučića na televiziji. Usput, navedite mi bilo koju jasnu, opipljivu reformu osim smanjenja plata i penzija. Godinama se priča o nekim reformama, evo i Merkelova ga hvali opet, a ja nemam pojma o kakvim reformama je reč. Uostalom, ako je vama način na koji on apsolutistički vodi vladu ozbiljan, mislim da treba da stavite prst na čelo.

Zatim ekipa „diplome“. Toma, Mali, Slina, pa čak i nesrećni Gangula koji je najbolji političar među njima za svoje „podanike“. Zato je i pobedio ponovo. JorgoBanka? Rističević? Dačić? Vulin? Marko Đurić?  Martinović, nekadašnji recenzent Šešeljevih knjiga protiv Tome i Vučića, a sad mu samo uši vire iz Vođinog dupeta? Zorana? Dinkić? KARIĆ? Chaddah Jovanovic? Pa o svakome od njih roman da se napiše… Hiljade i hiljade poltrona, preletača i inih po strankama koji sede u skupštinama, opštinama, odlučuju o vama i vašoj budućnosti i… to vam je OK? A Beli nije? Pa stvarno ste neozbiljni. Ali dobro, ja ionako mislim da smo kolektivno društveno i politički nezreli i da mi ne želimo promene. Mi želimo vođu i da nemamo nikakvu odgovornost. Hleba i igara. Za bolje i nismo. Ali, i dalje sam zapanjen količnom ljudi koje cenim a kojima smeta Beli na izborima, a ne smetaju im tropska drveća. Za kraj, evo mali podsetnik o tome za koga vam je skroz OK da glasate:

P. S. Ovo je samo jedan video, pogledajte slobodno i ostale. Možda vam dođe do mozga.

 

P. P. S. Mogli biste i bar malo da se zapitate, ako već ne umete da se divite, kako dečko rođen 1991. godine ima takav efekat na ove prekaljene političare da su se svi usrali od njega.


 

Go to Top