Tag archive

SPC

Ордење, ордење

Miljan Tanić/Osmi dan

Кад год СПЦ на централном или епархијском нивоу додели неки орден некој јавној личности која се не сматра баш моралним стубом друштва (што свакако посебно важи за политичаре међу њима), деси се нешто невероватно: на интернету се уједине масе верника и неверника у покличу „ЗАШТО?!“ и „КАКО?!“

То само по себи није лоше и лепо је понекад видети јединство у нејединству, али се поставља питање: да ли је то ордење заиста вредно толике пажње?

Када почнемо да учествујемо активно у животу Цркве, или када упишемо ПБФ, или ако смо у једној од – у недостатку бољег израза – „просветљених“ епархија, прво што нас науче јесте да Црква није институција, да Црква није религија, напротив, да Црква није здање, но да је Црква богочовечански организам, тело Христово, да смо сви ми ћелије тог тела и равноправно учествујемо у њему. То је мантра која функционише у неком есхатолошко-метафизичком смислу, све док се не укључи било шта материјално у причу, почев од Причешћа (где су неки вазда једнакији од других), па све до самих материјалних добара Цркве у сваком смислу. Наиме, иако смо сви ми „равноправни“ чланови Цркве, не може баш сваки члан да дође и одлучује о намени трошења црквеног новца – у нешто дубље и да не улазим. И оно народно „достојан!“ на рукоположењу нових свештенослужитеља је такође одавно само формално и нема никаквог стварног утицаја на постављење истог. О начину бирања свештенослужитеља за дату заједницу такође нећемо овде и сада. Неретко се дешава да се лоше расподељује међ’ све чланове Цркве, док повластице остају повлашћенима. Примера ради, када је свештеник Бранислав Перановић убио оног наркомана, брзином пожара се проширила мантра „сви смо ми одговорни“, „сви смо ми криви“, иако се сасвим јасно зна ко одлучује о томе ко ће бити где постављен и који ће му задаци бити.

Дакле, укратко, постоје две Цркве. Црвка у Литургији, која изображава Царство Небеско – то је она из дефиниције, и Црква као фирма. Да, фирма. Има свој ПИБ, има одговорно лице с депонованим потписом, рачуне, запослене… И то је моменат у којем се сукобљавају жеље и аспекти шта је Црква и шта она (не) треба да ради.

Када неко од црквених великодостојника говори о љубави верника према „мајци Цркви“, када у граматама које разни добијау пише да имају добродетељну љубав према „мајци Цркви“, питам се која је то тачно Црква. Јер ако је то она из дефиниције, Тело Христово, чији сам ја део, то онда не може бити мајка. Имати Цркву као мајку је некако као да ниси део ње у физичком смислу у којем смо делови Тела Христовог у Чаши. Мајка нас роди, и онда више нисмо физички део ње. Награђивати некога јер има љубав према Цркви је као да наградим десну руку зато што ми је почешала сврабеж на рамену, грубо речено. И погледајмо само ко су људи који добијају грамате и ордења. На већем, а и на локалнијем плану. Политичари, бизнисмени, понеки епископ (што мени тек није јасно, искрено речено), кумови слава на локалном нивоу и генерално добротвори, дакле људи који на овај или онај начин материјално доприносе Цркви. Материјалној Цркви. Цркви фирми. Стога је логично да такво ордење и грамате ретко до никад добијају чтечеви, појци, црквењаци, „баке из првог реда“ – а они то ордење и не желе. На основу свега тога могу само да закључим да када год се говори о „мајци Цркви“ као нечему што је одвојено од корпуса верника, што је изнад нас, да се говори о Цркви фирми, те да је иста та фирма она која додељује ордење, а не Црква као Тело Христово.

Црква фирма, будући историјско-физичка репрезентација Тела Христовог, самим тим прихвата и одређене конвенције физичког света, а награђивање за „добра дела“ је свакако део тога. Јесте парадоксално, будући да нас вера учи да не треба да очекујемо награду за добра дела, него да иста чинимо јер смо Иконе Божије који је ултимативно добро и јер је чињење добра једноставно начин постојања. Но, као што човек није савршен и не може увек до скоро никада бити та идеална Икона Божија, тако ни Црква фирма не може то бити, будући састављена од тих истих људи. Стога је логично да се дешавају овакви, а и много гори „преступи“.

Да ли то правда чињеницу да СПЦ оваквим поступцима занемарује то што они одбијају људе од ње, што саблажњава добар део верника и још више окреће против себе оне који су већ против ње? Никако. Да кажемо „СПЦ чини оно што сматра исправним, без обзира на коментаре и не хаје за јавну углед“ би било у реду да се не дешавају повремена иступања великодостојника Цркве у јавности који говоре о угледу Цркве, о наношењу штете истом од стране одређених друштвених и црквених група, тако да је јасно да је у неку руку њима итекако стало до угледа – када они (они који воде Цркву фирму) сматрају да је исти пољуљан. То што они и остатак света имају сасвим различите погледе на тај исти углед је скроз друга прича.

Поставља се питање – чему онда дизање прашине кад Зорана Михајловић добије орден или Драган Вучићевић добије грамату? Какве то везе има с нама самима? Апсолутно никакве. Но, будући да смо – као што сам малопре већ написао – само људи, нормално је и да имамо такве реакције. Оно што није нормално је да се ваљамо у истима и расплињујемо их и тиме нечему суштински небитном придајемо толики значај. Имамо, ваљда, паметнија посла.

Нико ордење неће понети у Царство, а тамо нас чека једини орден којем треба да стремимо – Орден Љубави Христове, а тај се свакако не носи на ленти.

 

Miljan objavio da je gej? Otkud sad to?! #Bićebolje (VIDEO)

Diznilend/Miljan Tanić/Život

Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju.

 

Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod.

Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu.

Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam.

Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč.

Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja.

I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače.

Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve.

Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip.

Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje.

I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.

 


 

Ој бадњаче, бадњаче!

Osmi dan
Данас је Бадњи дан. И мимо свих као камен чврстих верских убеђења милијарди Срба и СрБкиња на овој планети Богом нам даној, данас у том контексту није 6. јануар. Данас је 24. децембар. 2013. године. И не, није то никакав „католички бадњи дан“, јер је Бадњи дан 24. децембра по ма ком календару да га славите. А уосталом, ни не постоји неки посебан „католички Божић“, то је исти празник, само га не славимо по истом календару. А вредело би имати и у виду да га не славимо по истом календару као већина  осталих Православних Цркава (помесних). Оне (скоро све) су, наиме, на „новом“ календару. Но стој, стоп, не залећите се – нису на „папином“, Грегоријанском, него на реформисаном Јулијанском. А према многим изворима, тај реформисани Јулијански је заправо Миланковићев календар. То поткрепљују разни извори, између осталог Миланковић сам, а они који тврде да су остале Православне Цркве на Грегоријанском не наводе никакве посебне изворе. Но, календар је тема за неки други дан, неки други (кон)текст. Вратићемо се на то, обећавам. Имајте само у виду да је пресмешно да је некоме дражи „многобожачки“ Јулијански него „хришћански“ Грегоријански календар.

Ових дана по Београду (па и код мене на Карабурми) на све стране ничу људи који продају бадњаке на улици. Пар гранчица, евентуално у кесици пар ораха, нешто жита и тако тих ђаконија. На интернету се појавила чак и слика из неког супермаркета – спакован бадњак, фабрички освештан (као свеће које купујете у црквеним продавницама). Саблазан, човече! Како то, бадњак у супермаркету, и то још освештан?! Как’а је то традиција, треба ићи у цик зоре у шуму да се лепо сече, домаћински! Уз то се појављују и статуси који критикују „помодарце“ који трче на пијацу да купе бадњак.

И ту долазимо и до разлога зашто сам решио да прекинем паузу на овом блогу и поново пишем. У последњих неколико година све чешће имам утисак да СПЦ хришћанство види као нешто искључиво рурално и да се игнорише све што није село, фолклор, народна ношња, сеоска традиција, „етно“. Не сећам се ниједне црквене приредбе, а да је у „културно-уметничком програму“ било нечега што није „етно“ и фолклор, или да је било само тога другачијег. Чак ни у најурбанијим епархијама. У том духу је и упутство како се проводи данашњи дан, које може да се нађе на назјразноразнијим сајтовима који се баве датом тематиком. Ево рецимо шта каже чланак на Википедији:
Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива. У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња (планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено. Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми.


Замислите сада просечну породицу која живи у Беораду. Отац, шалтерски службеник у банци, мајка (која у овом сценарију ионако не игра никакву улогу) рецимо такође ради негде (на, наравно, нижој позицији од мужа), а и не мора. Они рецимо живе у неком од блокова Новог Београда. Деца не иду у школу, јер је распуст (хвала Богу, бар нешто). Где они да нађу шуму, и како отац то да укомпонује с послом? И ту је већ крај приче. Описи ових обичаја, које нам сваке године у ово доба сервирају и свештеници из градских храмова једноставно не прате време, екологију, стање шума (и шта је већ све битно да би човек имао непресушне залихе потенцијалног бадњака), а притом се постављају врло често изнад саме суштине празника – те ако ниси својеручно посекао бадњак, или не дај Боже ако уопште немаш бадњак, ти ниси хришћанин – или још горе! – ниси Србин! Притом у том „окршају“ село-град постоје чак и врло образовани епископи који из неког разлога одобравају (и наручују) у храмовима својих епархија овакве фреске:

Наиме, није добро верницима слати такве субјективне (и нетачне) поруке да је град, технологија, полиција, банка, Америка зло (по себи) и да су „ђавоља“ творевина, а да је само нетакнута природа Богом дана. Бог човеку свет није дао да га не дира, него да живи у њему, а с десне стране, иза Христа, не видимо никакав људски уплив (и никакве људе, заправо). А ако ћемо у ситна цревца, могу ја да посечем и оно дрво иза христа и од њега да направим копље и избодем неколико људи. Дакле, логички потпуни промашај. И кад се на то дода да се у Светом Писму на све стране говори о светом ГРАДУ Јерусалиму и нарочито о НОВОМ ГРАДУ ЈЕРУСАЛИМУ после Другог Доласка – паметном је доста. Ако није, онда слушајте молбе на литургији („за овај град, за сваки град“). Иначе, волео бих да видим свештеника који не иде у полицију да извади личну карту, или не тражи помоћ полиције кад му треба. Јер, побогу, Србине брате сестро роЏаче, то је зло!
И за крај, асоцијација из наслова. Писао сам већ о томе да обичаји као такви, ма ког порекла да су, све док су христијанизовани и играју своју улогу у великој слици, нису никакав проблем. Проблем (по мом најскромнијем мишљењу) настаје онда када се од обичаја прави догмат. Проблем је и онда када људи мисле да је правило да се само данас пости и да остатак поста не постоји, или у најбољем случају „није битан“. Проблем је и када људи мисле да су обичаји из њиховог сокака једини Богом дани. А онда (рецимо у руралној Босни), убише се цео дан од ракије, пуцања, па у новије време чак и бацања бомби док врте прасе на ражњу. Ако не учествујеш, ниси хришћанин и ниси Србин, најбитније и пре свега. Дакле, обичаји нису проблем. Ја понекад имам проблем да прихватим усиљена тумачења обичаја који имају сасвим јасно паганску позадину – а усиљени су покушаји да се та позадина негира. Ок је, брате, ово, оно, били смо некад пагани, нешто се задржало, па шта? А објашњења која се труде тако те неке паганске обичаје да угурају у чисто хришћански контекст су ми у најблажу руку… танка.
И ту негде дођемо и до песмице из наслова. Текст каже „Ој бадњаче, бадњаче, ти наш стари рођаче…“ а ми рођака цап, па у ватру! Знам ја да је то „рођаче“ фигуративно… али опет је мало… онако… знате већ. Рођаче мили, ај’ да ја тебе мало запалим, а? Додајмо ту и наводе како је бадњак жива особа којој се домаћин обраћа… нема, жртвовање рођака и крај приче. На многим местима се наводи да бадњак изображава дрво које су пастири донели Марији и Јосифу у витлејемску пећину, да могу да га наложе и угреју се. На неким местима (којима људи у потрази за објашњењима подједнако верују) наводи се пак и да бадњак изображава новорођеног Христа. Дакле хајде мали да ми тебе бацимо у ватру! Ватрено крштење! Па ако је тако – живели и срећна Бадњица како се каже у неким крајевима где цветају бомбе, прангије и пиштољи за Божић, јер побогу, како човек другачије да искаже неописиву радост и МИР БОЖЈИ него пуцњавом из ватреног оружја!?
Go to Top