Tag archive

skandal

Ордење, ордење

Miljan Tanić/Osmi dan

Кад год СПЦ на централном или епархијском нивоу додели неки орден некој јавној личности која се не сматра баш моралним стубом друштва (што свакако посебно важи за политичаре међу њима), деси се нешто невероватно: на интернету се уједине масе верника и неверника у покличу „ЗАШТО?!“ и „КАКО?!“

То само по себи није лоше и лепо је понекад видети јединство у нејединству, али се поставља питање: да ли је то ордење заиста вредно толике пажње?

Када почнемо да учествујемо активно у животу Цркве, или када упишемо ПБФ, или ако смо у једној од – у недостатку бољег израза – „просветљених“ епархија, прво што нас науче јесте да Црква није институција, да Црква није религија, напротив, да Црква није здање, но да је Црква богочовечански организам, тело Христово, да смо сви ми ћелије тог тела и равноправно учествујемо у њему. То је мантра која функционише у неком есхатолошко-метафизичком смислу, све док се не укључи било шта материјално у причу, почев од Причешћа (где су неки вазда једнакији од других), па све до самих материјалних добара Цркве у сваком смислу. Наиме, иако смо сви ми „равноправни“ чланови Цркве, не може баш сваки члан да дође и одлучује о намени трошења црквеног новца – у нешто дубље и да не улазим. И оно народно „достојан!“ на рукоположењу нових свештенослужитеља је такође одавно само формално и нема никаквог стварног утицаја на постављење истог. О начину бирања свештенослужитеља за дату заједницу такође нећемо овде и сада. Неретко се дешава да се лоше расподељује међ’ све чланове Цркве, док повластице остају повлашћенима. Примера ради, када је свештеник Бранислав Перановић убио оног наркомана, брзином пожара се проширила мантра „сви смо ми одговорни“, „сви смо ми криви“, иако се сасвим јасно зна ко одлучује о томе ко ће бити где постављен и који ће му задаци бити.

Дакле, укратко, постоје две Цркве. Црвка у Литургији, која изображава Царство Небеско – то је она из дефиниције, и Црква као фирма. Да, фирма. Има свој ПИБ, има одговорно лице с депонованим потписом, рачуне, запослене… И то је моменат у којем се сукобљавају жеље и аспекти шта је Црква и шта она (не) треба да ради.

Када неко од црквених великодостојника говори о љубави верника према „мајци Цркви“, када у граматама које разни добијау пише да имају добродетељну љубав према „мајци Цркви“, питам се која је то тачно Црква. Јер ако је то она из дефиниције, Тело Христово, чији сам ја део, то онда не може бити мајка. Имати Цркву као мајку је некако као да ниси део ње у физичком смислу у којем смо делови Тела Христовог у Чаши. Мајка нас роди, и онда више нисмо физички део ње. Награђивати некога јер има љубав према Цркви је као да наградим десну руку зато што ми је почешала сврабеж на рамену, грубо речено. И погледајмо само ко су људи који добијају грамате и ордења. На већем, а и на локалнијем плану. Политичари, бизнисмени, понеки епископ (што мени тек није јасно, искрено речено), кумови слава на локалном нивоу и генерално добротвори, дакле људи који на овај или онај начин материјално доприносе Цркви. Материјалној Цркви. Цркви фирми. Стога је логично да такво ордење и грамате ретко до никад добијају чтечеви, појци, црквењаци, „баке из првог реда“ – а они то ордење и не желе. На основу свега тога могу само да закључим да када год се говори о „мајци Цркви“ као нечему што је одвојено од корпуса верника, што је изнад нас, да се говори о Цркви фирми, те да је иста та фирма она која додељује ордење, а не Црква као Тело Христово.

Црква фирма, будући историјско-физичка репрезентација Тела Христовог, самим тим прихвата и одређене конвенције физичког света, а награђивање за „добра дела“ је свакако део тога. Јесте парадоксално, будући да нас вера учи да не треба да очекујемо награду за добра дела, него да иста чинимо јер смо Иконе Божије који је ултимативно добро и јер је чињење добра једноставно начин постојања. Но, као што човек није савршен и не може увек до скоро никада бити та идеална Икона Божија, тако ни Црква фирма не може то бити, будући састављена од тих истих људи. Стога је логично да се дешавају овакви, а и много гори „преступи“.

Да ли то правда чињеницу да СПЦ оваквим поступцима занемарује то што они одбијају људе од ње, што саблажњава добар део верника и још више окреће против себе оне који су већ против ње? Никако. Да кажемо „СПЦ чини оно што сматра исправним, без обзира на коментаре и не хаје за јавну углед“ би било у реду да се не дешавају повремена иступања великодостојника Цркве у јавности који говоре о угледу Цркве, о наношењу штете истом од стране одређених друштвених и црквених група, тако да је јасно да је у неку руку њима итекако стало до угледа – када они (они који воде Цркву фирму) сматрају да је исти пољуљан. То што они и остатак света имају сасвим различите погледе на тај исти углед је скроз друга прича.

Поставља се питање – чему онда дизање прашине кад Зорана Михајловић добије орден или Драган Вучићевић добије грамату? Какве то везе има с нама самима? Апсолутно никакве. Но, будући да смо – као што сам малопре већ написао – само људи, нормално је и да имамо такве реакције. Оно што није нормално је да се ваљамо у истима и расплињујемо их и тиме нечему суштински небитном придајемо толики значај. Имамо, ваљда, паметнија посла.

Нико ордење неће понети у Царство, а тамо нас чека једини орден којем треба да стремимо – Орден Љубави Христове, а тај се свакако не носи на ленти.

 

Go to Top