Tag archive

Miljan

Dopisi iz Švabije – Dan srednji – Getingen

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Hteo sam da pišem češće, imam čak i o čemu, ali ono, odmor je. Pisaću. Ima vremena.

Dakle, prvi vikend prošao, seo sam na voz za Getingen, grad u kojem sam proveo pet godina kao izbjeglica izBosne devedesetih godina prošlog veka. Nije prvi put da idem tamo od tad – bio sam u oktobru prošle godine na dva dana, i tad je sve bilo super. Spavao sam kod jednog rođaka, s rodbinom se video kratko, video neke prijatelje iz škole, nostalgija, 19 godina me nije bilo, sve super.

Zadnji ulaz u sportsku halu u kojoj smo živeli 1992. Posle sam namerno išao u tu školu – Gimnazija Teodor Hojs.

 

Rodbina k’o rodbina, nezadovoljna što sam bio kratko. Sednu mi za vrat da moram da im dođem duže. No, kao što svi znamo, rodbina nije isto što i odmor, zapravo daleko je od toga, te sam sada regularni odmor produžio malo kako bih taj „višak“ vremena proveo kod rodbine i dragi bože, kako sam samo dobro kalkulisao.

Gimnazija Teodor Hojs – u čijoj sam sportskoj hali živeo, a onda posle pohađao školu.

Ja sam Nemac. Ja kad kažem „ne“, „nisam gladan“, „ne pijem kafu“… to znači tačno to. I ne volim kad me neko pritiska oko toga dalje. Ako sam gladan, reći ću. Naročito rodbini, nisam stidljiv. Ali ljudi valjda ne razumeju da si odrastao čovek, jer te nisu dugo videli. Niti da si navikao da jedeš malo (da, jedem par puta dnevno, male porcije, ne dajte da vas izgled vara!). Ili da umem da odem u grad u kojem nikad nisam bio, a da se ne izgubim. Ako me je odrastanje u Nemačkoj naučilo nečemu, to je da budem samostalan. Stoga ne volim kad se neko potpuno nepotrebno brine za mene. „Bio si ceo dan gladan u gradu!“ – pobogu, imam 35 godina. Kad sam gladan, kupim da jedem. Ali dobro, nije kao da su namere loše… s druge strane, svi znamo šta je popločano dobrim namerama.

Teodor Hojs Štrase 7, gde su Tanići živeli pet godina

Bio je radni dan pre podne. Drugar iz škole (kojeg sam prošli put video prvi put posle 22 godine) pozvao me na doručak. Našli smo se u centru, otišli u neki hipsterski kafić na doručak, izašli oko pola dvanaest vani… tišina. Ja zbunjen. Strogi centar grada, jedna od onih uskih, sporednih uličica, kosi se s jednom od onih malčice širih kroz koje prolazi samo gradski prevoz – zapravo u tom trenutku potpuno nečujno prolazi bus – nije da nema ljudi uopšte, ali tišina. Pitam ga da li primećuje tišinu, on kaže ne baš, nije ovo ništa. I onda se setim kako je nedeljom u pešačkoj zoni. Zamislite Knez Mihailovu nedeljom popodne praznu. Skroz. Nemoguće? Baš tako. Ovde je to normalno. Prodavnice zatvorene, ljudi odmaraju, tišina. Malo je spooky ali tako je. Nekada mi se to dopadalo, sad više nisam siguran.

Centralna pešačka zona, zgrada u kojoj smo kratko stanovali

Kad smo se vratili u Bosnu, Getingen mi je mnogo nedostajao, sanjao sam da se vratim da živim tamo. Imam čak koleginicu s fakulteta koja tamo živi i na koju sam užasno ljubomoran, ali sad definitivno ne bih da živim tamo. Otkako ponovo dolazim u Nemačku, dolazim na „mrski jug“, u Štutgart, i navikao sam na to da se uvek brzo krećem gradskim prevozom svugde, na malo življi život u gradu (iako je za naše uslove i ovo bensedin bukvalno), na više dešavanja… U Getingenu recimo postoje recimo samo autobusi. Nema tramvaja, nema podzemnih vozova, i još je grad imao neke silne dugove pa je prevoz skraćen maksimalno i vikendom je skoro nemoguće stići nekuda brzo. Doduše, u gradiću od malo više od 100.000 stanovnika, šta da očekujem? I sad sam tužan što ne bih da živim tamo, što je istovremeno i smešno. Jer u Nemačkoj je manje više svejedno gde živiš, svugde je sve dostupno (za razliku od Srbije, je li). Doduše, kažu da u Ludvigshafenu nipošto ne treba živeti. Koncentracija najvećeg ludila koje možete zamisliti iz distopijskih filmova je tamo. Kažu.

Nikakva neobična pojava u centru grada

Još nešto što sam nekako osetio ovog puta bilo je… kao da grad odumire. Kao nešto što ima rak, ne umem drugačije da objasnim. Onda su mi drugari skrenuli pažnju o čemu je možda reč: prvo, bio sam par kišnih dana tamo, raspoloženje onda ide svakako na minus, a i grad je univerzitetski, ne industrijski. Što će reći da imamo mladih ljudi, mnogo mladih ljudi… i starih ljudi. Nema srednje generacije. Bukvalno ogroman jaz za nas od 35-60 godina recimo. I to je svakako čoveku koji je navikao u međuvremenu na pune ulice ljudi non-stop neobično.

Gänseliesel – Devojčica s guskama. Zaštitni znak grada. Oni koji su upravo postali doktori nauka je redovno kite.

Kad smo kod univerzitetski grad – Getingen je toliko poznat da se pominje i kod Puškina u Evgeniju Onjeginu. Ovde je rođen i radio Gaus (starih 10 maraka, Gaus a iza njega poznate zgrade, domovi nauke u Getingenu). Oto Han je ovde podelio atom i omogućio tako svašta dobro… ali i pravljenje atomske bombe. Ruku na srce, Han je zajedno sa kolegama Nobelovcima Bornom i Hajzenbergom pripadao „Getingenskoj osamnaestici“, grupi naučnika koji su se borili protiv vojne upotrebe njegovog dostignuća. Maks Plank je radio ovde. Bizmark je bio počasni građanin. Braća Grim su živela i radila ovde. Grupa Guano Apes je iz Getingena. I tako dalje, i tako dalje… listu poznatih ličnosti iz Getingena, ili onih koji su dobili počasnu titulu građanina, možete naći ovde.

Crkva Sv. Jakova u centru grada

Na kraju… ne znam šta da mislim. Drago mi je da sam video rodbinu i prijatelje (od kojih većina ne živi više tu), drago mi je da sam video grad, ali ne verujem da bih posle iskustava u Štutgartu mogao da živim opet u tako mirnoj sredini. Odnosno, naravno da bih mogao, ali ne bih hteo.

Moja prva prava škola u Nemačkoj

Ponekad povratak na stara mesta nema tako dobar učinak. Uradićemo re-evaluaciju iduće godine, tad planiram da idem kad bude leto, pa ćemo videti utiske.


 

Dopisi iz Švabije – Dan prvi – Hallo, Stuttgart!

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Jebeš mi sve ako jutors nismo sleteli u Minhenu i kotrljali se lagano do Štutgarta. Kome nije mrsko, evo ima tu dole video klip sletanja i poletanja, pa vidite. Kažu jeftinije je aviokompaniji tako da se sleti tamo daleko pa da se lagano kotrljamo do terminala. Nastavi da čitaš

Miljan objavio da je gej? Otkud sad to?! #Bićebolje (VIDEO)

Diznilend/Miljan Tanić/Život

Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju.

 

Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod.

Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu.

Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam.

Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč.

Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja.

I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače.

Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve.

Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip.

Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje.

I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.

 


 

Go to Top