Tag archive

Göttingen

Dopisi iz Švabije – Dan srednji – Getingen

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Hteo sam da pišem češće, imam čak i o čemu, ali ono, odmor je. Pisaću. Ima vremena.

Dakle, prvi vikend prošao, seo sam na voz za Getingen, grad u kojem sam proveo pet godina kao izbjeglica izBosne devedesetih godina prošlog veka. Nije prvi put da idem tamo od tad – bio sam u oktobru prošle godine na dva dana, i tad je sve bilo super. Spavao sam kod jednog rođaka, s rodbinom se video kratko, video neke prijatelje iz škole, nostalgija, 19 godina me nije bilo, sve super.

Zadnji ulaz u sportsku halu u kojoj smo živeli 1992. Posle sam namerno išao u tu školu – Gimnazija Teodor Hojs.

 

Rodbina k’o rodbina, nezadovoljna što sam bio kratko. Sednu mi za vrat da moram da im dođem duže. No, kao što svi znamo, rodbina nije isto što i odmor, zapravo daleko je od toga, te sam sada regularni odmor produžio malo kako bih taj „višak“ vremena proveo kod rodbine i dragi bože, kako sam samo dobro kalkulisao.

Gimnazija Teodor Hojs – u čijoj sam sportskoj hali živeo, a onda posle pohađao školu.

Ja sam Nemac. Ja kad kažem „ne“, „nisam gladan“, „ne pijem kafu“… to znači tačno to. I ne volim kad me neko pritiska oko toga dalje. Ako sam gladan, reći ću. Naročito rodbini, nisam stidljiv. Ali ljudi valjda ne razumeju da si odrastao čovek, jer te nisu dugo videli. Niti da si navikao da jedeš malo (da, jedem par puta dnevno, male porcije, ne dajte da vas izgled vara!). Ili da umem da odem u grad u kojem nikad nisam bio, a da se ne izgubim. Ako me je odrastanje u Nemačkoj naučilo nečemu, to je da budem samostalan. Stoga ne volim kad se neko potpuno nepotrebno brine za mene. „Bio si ceo dan gladan u gradu!“ – pobogu, imam 35 godina. Kad sam gladan, kupim da jedem. Ali dobro, nije kao da su namere loše… s druge strane, svi znamo šta je popločano dobrim namerama.

Teodor Hojs Štrase 7, gde su Tanići živeli pet godina

Bio je radni dan pre podne. Drugar iz škole (kojeg sam prošli put video prvi put posle 22 godine) pozvao me na doručak. Našli smo se u centru, otišli u neki hipsterski kafić na doručak, izašli oko pola dvanaest vani… tišina. Ja zbunjen. Strogi centar grada, jedna od onih uskih, sporednih uličica, kosi se s jednom od onih malčice širih kroz koje prolazi samo gradski prevoz – zapravo u tom trenutku potpuno nečujno prolazi bus – nije da nema ljudi uopšte, ali tišina. Pitam ga da li primećuje tišinu, on kaže ne baš, nije ovo ništa. I onda se setim kako je nedeljom u pešačkoj zoni. Zamislite Knez Mihailovu nedeljom popodne praznu. Skroz. Nemoguće? Baš tako. Ovde je to normalno. Prodavnice zatvorene, ljudi odmaraju, tišina. Malo je spooky ali tako je. Nekada mi se to dopadalo, sad više nisam siguran.

Centralna pešačka zona, zgrada u kojoj smo kratko stanovali

Kad smo se vratili u Bosnu, Getingen mi je mnogo nedostajao, sanjao sam da se vratim da živim tamo. Imam čak koleginicu s fakulteta koja tamo živi i na koju sam užasno ljubomoran, ali sad definitivno ne bih da živim tamo. Otkako ponovo dolazim u Nemačku, dolazim na „mrski jug“, u Štutgart, i navikao sam na to da se uvek brzo krećem gradskim prevozom svugde, na malo življi život u gradu (iako je za naše uslove i ovo bensedin bukvalno), na više dešavanja… U Getingenu recimo postoje recimo samo autobusi. Nema tramvaja, nema podzemnih vozova, i još je grad imao neke silne dugove pa je prevoz skraćen maksimalno i vikendom je skoro nemoguće stići nekuda brzo. Doduše, u gradiću od malo više od 100.000 stanovnika, šta da očekujem? I sad sam tužan što ne bih da živim tamo, što je istovremeno i smešno. Jer u Nemačkoj je manje više svejedno gde živiš, svugde je sve dostupno (za razliku od Srbije, je li). Doduše, kažu da u Ludvigshafenu nipošto ne treba živeti. Koncentracija najvećeg ludila koje možete zamisliti iz distopijskih filmova je tamo. Kažu.

Nikakva neobična pojava u centru grada

Još nešto što sam nekako osetio ovog puta bilo je… kao da grad odumire. Kao nešto što ima rak, ne umem drugačije da objasnim. Onda su mi drugari skrenuli pažnju o čemu je možda reč: prvo, bio sam par kišnih dana tamo, raspoloženje onda ide svakako na minus, a i grad je univerzitetski, ne industrijski. Što će reći da imamo mladih ljudi, mnogo mladih ljudi… i starih ljudi. Nema srednje generacije. Bukvalno ogroman jaz za nas od 35-60 godina recimo. I to je svakako čoveku koji je navikao u međuvremenu na pune ulice ljudi non-stop neobično.

Gänseliesel – Devojčica s guskama. Zaštitni znak grada. Oni koji su upravo postali doktori nauka je redovno kite.

Kad smo kod univerzitetski grad – Getingen je toliko poznat da se pominje i kod Puškina u Evgeniju Onjeginu. Ovde je rođen i radio Gaus (starih 10 maraka, Gaus a iza njega poznate zgrade, domovi nauke u Getingenu). Oto Han je ovde podelio atom i omogućio tako svašta dobro… ali i pravljenje atomske bombe. Ruku na srce, Han je zajedno sa kolegama Nobelovcima Bornom i Hajzenbergom pripadao „Getingenskoj osamnaestici“, grupi naučnika koji su se borili protiv vojne upotrebe njegovog dostignuća. Maks Plank je radio ovde. Bizmark je bio počasni građanin. Braća Grim su živela i radila ovde. Grupa Guano Apes je iz Getingena. I tako dalje, i tako dalje… listu poznatih ličnosti iz Getingena, ili onih koji su dobili počasnu titulu građanina, možete naći ovde.

Crkva Sv. Jakova u centru grada

Na kraju… ne znam šta da mislim. Drago mi je da sam video rodbinu i prijatelje (od kojih većina ne živi više tu), drago mi je da sam video grad, ali ne verujem da bih posle iskustava u Štutgartu mogao da živim opet u tako mirnoj sredini. Odnosno, naravno da bih mogao, ali ne bih hteo.

Moja prva prava škola u Nemačkoj

Ponekad povratak na stara mesta nema tako dobar učinak. Uradićemo re-evaluaciju iduće godine, tad planiram da idem kad bude leto, pa ćemo videti utiske.


 

Go to Top