Tag archive

Deutschland

Dopisi iz Švabije – Dan pretposlednji – Zašto bih voleo da (i dalje) živim ovde?

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Ok, za početak, „ovde“ nisam nikad ni živeo. Ja sam živeo na severu, u već pominjanom Getingenu. Južno od Frankfurta za mene ionako nije „prava“ Nemačka, a Bavarska nije Nemačka uopšte. Zapravo, ovde Bavarsku zovu „unutarnemačko inostranstvo“. No, evo već skoro četiri godine redovno boravim 2-3 nedelje godišnje u Štutgartu i navikao sam se toliko da već po gradu susrećem ljude koje poznajem. A i član sam biblioteke, na šta sam posebno ponosan, budući da se ista nalazi redovno na listama najlepših biblioteka sveta. O tome kako je opremljena i šta sve može da se iznajmi – i u elektronskom obliku, dok sam u Srbiji, da ne govorim.

Razlog broj jedan iz kojeg bih voleo da živim ovde je isti zbog kojeg dolazim ovamo na odmor – da se osećam kao normalan čovek u normalnoj zemlji. Ovde možeš da budeš žut, zelen, šaren, da imaš dve glave i pričaš ne znam koji jezik, niko te ne gleda, i posebno te ne ocenjuje kroz to. Sećam se šoka bivšeg mi dečka kad sam ga doveo ovamo i kad je video vozača autobusa sa onom modernom alkom koja ne visi na uhu nego je umetnuta u donji deo uha i čini ogromnu rupu, ili prodavca čije su ruke prekrivene tetovažama. Nema licemerne folirancije uniformisanosti i sličnih sranja kao kod nas – tetovaža i pirsing, razne frizure i boje iste nisu nešto što čini čoveka. Takođe, niko ne pilji okolo razrogačenih očiju u razne boje kože, oblike lica i načine odevanja koje susreću svakodnevno na svakom ćošku.

Drugo: prevoz. U Getingenu sam se prošle godine razočarao – i dalje postoje samo autobusi, a grad je zbog nekih dugova skratio i ukinuo mnoge linije, te je vikendom faktički nemoguće stići iz jednog dela grada u drugi bez velikih kašnjenja, jer prevoz ide toliko retko da je lakše ići pešice. U Štutgartu međutim, i posebno u još većim gradovima, prevoz manje više funkcioniše besprekorno i postoje mahom tri opcije: autobusi, gradska železnica (tramvaji koji obično funkcionišu i kao podzemna, tako što se na određenim tačkama u gradu jednostavno spuste ispod zemlje) i „brza železnica“ (S-Bahn), koja se nalazi nivo ili dva ispod podzemne, vozi uglavnom šinama „običnog voza“ i ima mnogo manje stajališta, čime se kreće brže. Raspored vožnje je vrlo jasan, na svakom stajalištu piše kad tačno prolazi prevoz otuda, a česta su pojava i semafori na kojima piše za koliko minuta stiže prevoz. U Štutgartu odlično funkcioniše i aplikacija za pametne telefone uz pomoć koje u par koraka izračunate najbržu trasu od tačke A do tačke B, čak uz prikaz deonica koje morate da pređete pešice od jednog stajališta do drugog u obliku GPS mape. Iz jednog dela grada u drugi se tako može stići s dva različita prevoza za nekih petnaestak-dvadeset minuta. Htedoh da kažem „zamislite da tako stignete s Karaburme u Zemun“, ali se setih da, u optimalnim uslovima, i to može – do Zelenjaka i onda 706. Ali kapirate već. Karte za prevoz su razne, od dnevnih, preko nedeljnih, mesečnih do godišnjih, sa ponudama za pretplatu, čime dobijete dva meseca besplatno. I najbolje: noćni prevoz vozi do 4-5 ujutro i u njemu važe dnevne karte.

Treće: dostupnost svega. Dok mi kolektivno patimo od toga da sve bude „urbano“, ovde je tako nešto potpuno nebitno. Jeste, u manjim mestima je lošiji prevoz, manje mogućnosti za izlazak, manje kulturnih dešavanja… No, ljudi ovde nisu opsednuti izlascima kao mi (radnom nedeljom rade, uveče i vikendom kuliraju kod kuće ili prave izlete, naravno, izlaze uveče, ali ne tako ekstremno kao mi) i ulice, posebno u naseljima, uveče umeju da deluju sablasno pusto. No, najveća razlika između „ovde“ i „tamo kod nas“ je u dostupnosti svega što želite da imate. Svi znamo kako je nama koji živimo u Beogradu mnogo lakše da dođemo do razne robe koju želimo da kupimo u odnosu na bilo koji drugi grad u zemlji. Znamo da se skoro celokupna ekonomija koncentriše na Beograd (doduše, budući da skoro trećina stanovnika zemlje živi u Beogradu, nije ni čudo). Ovde važi moto: ako nema na Amazonu, nema nigde! Dakle, nema veze u kojoj vukojebini živite, možete da naručite sve na kućnu adresu i ništa vam ne fali, gde god da živite. Dok ja u Beogradu u centru grada ne mogu da nađem pamučne čarape i običnu majicu, jednobojnu, bez natpisa, te moram da bauljam po buvljacima i kineskim prodavnicama, ovde se sve može naručiti. I vratiti ako ne odgovara. Bez smaranja sa servisima. Desilo se recimo da sam kupio slušalice koje mi nisu odgovarale i da ih za dva sata zamenim za neke koje mi pašu više. Kod nas sam microSD karticu koja je došla zapakovana s defektom morao da nosim prvo na servis. Takođe, dok mi imamo jedva jedan i po, dva maloprodajna lanca, samo u Štutgartu ih ima 5-6 i imaju prave popuste kakve možemo da sanjamo samo. O biciklima i električnim automobilima na iznajmljivanje ću morati posebno da pišem™.

Četvrto: cene. Kad sam ljudima govorio kako su ovde namirnice mahom iste cene ili jeftinije nego kod nas, sa retkim izuzecima da su cene više (recimo hleb (doduše, naš hleb ne sme ni da se usudi da se poredi s hlebom ovde) i sveže meso su skuplji). Odeća je neverovatno jeftinija, posebno u prodavnicama poput „Primark“  – Nemci tu robu doduše zovu moda za bacanje (dakle obučeš jednom i ćao), ali sam ja ponosni vlasnik nekoliko pamučnih trenerki od po 7€ koje mi traju i traju. Dakle, dok kod nas lošu robu plaćamo skuplje nego što treba, nemački „loš kvalitet“ traje duže. O ceni tehničkih uređaja da ne govorim – samo jedna stvar: platio sam microSD karticu za telefon, 64 GB, celih 12€. Dakle, odnos zarade i cena je neverovatan – dok mi u proseku trošimo oko 80 % zarade na potrošačku korpu, ovde je to oko 15 %. Naravno, Nemci su i svetski prvaci u štednji, te na svakih zarađenih 100€ uštede po jedan evro. Inače, tračak svetlosti: cene i popusti u C&A i New Yorker recimo su ovde i kod nas identični.

Peto: školstvo i jezik. Znate već legende o tome kako je ovde školovanje besplatno i mnogi od vas među mojim poznanicima su uživali blagodeti postdiplomskih studija ovde. Ko želi da se školuje, ima svaku priliku za to na zlatnom tanjiru. Jezik? Rekao sam više puta kako kada pričam nemački imam isti osećaj kao da masturbiram. Za razliku od našeg i dalje potpuno haotično neuređenog jezika u kojem nemamo dobre, aktuelne enciklopedije, rečnike, udžbenike (jer nije sve još ni standardizovano, a i SANU ima pametnija posla nebavljenja bilo čim suvislim ili bavljenja politikom umesto da napokon izda naredno slovo rečnika, a ne daj bože da ažurira ona slova koja su izašla još sredinom prošlog veka), i u kojem se utrkujemo da vezujemo isključivo jedan izraz za jedan pojam, nemački odiše mnoštvom mogućnosti izraza kakve nisam nigde drugde susreo. I najbolje: sve je proverljivo. Sve. Ne postoji dilema koju ne možete lako i brzo da rešite. Bez glavobolje.

Šesto: ljudi nisu hladni kao što mislite i gledaju svoja posla. Jedno da znači da, ne znači ne. Predusretljivi su, ljubazni i pošteni. Fasade kuća su čiste, ulice su čiste, nema vandalizma kao kod nas da neko razbija eto onako autobusko stajalište, zapali kontejner ili tako. I ni dan danas mi nije jasno zašto je njima stalo da im sve bude čisto, a nama nije. I verujte mi, nema veze s kaznama.

Sedmo (i poslednje za sada): mali čovek je zaštićen. Nemci su doduše izmislili birokratiju ali nema šanse da vam se ovde dešavaju priče sa šalterskim službenicama, državnim organima, kršenjem potrošačkih prava – sve ono što smo u međuvremenu navikli da prihvatamo kao svakodnevicu kod nas. I konkurencija čini svoje, te se svi utrkuju da mušteriju drže kao malo vode na dlanu. A država gleda kako da troši što manje novca, te nema sumanutosti u administraciji kao kod nas. No, postoji i ono drugo naravno: ovde mali čovek ume i hoće da se bori za svoja prava i ceni svaki cent koji zaradi, dok mi odmahujemo rukom na nepravde – sitne i krupne, i mrsko nam je da se sagnemo kad nam ispadne koji dinar na ulicu.

Zašto onda ne živim ovde? Eee, to je priča za drugi put.

 


 

Dopisi iz Švabije – Dan srednji – Getingen

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Hteo sam da pišem češće, imam čak i o čemu, ali ono, odmor je. Pisaću. Ima vremena.

Dakle, prvi vikend prošao, seo sam na voz za Getingen, grad u kojem sam proveo pet godina kao izbjeglica izBosne devedesetih godina prošlog veka. Nije prvi put da idem tamo od tad – bio sam u oktobru prošle godine na dva dana, i tad je sve bilo super. Spavao sam kod jednog rođaka, s rodbinom se video kratko, video neke prijatelje iz škole, nostalgija, 19 godina me nije bilo, sve super.

Zadnji ulaz u sportsku halu u kojoj smo živeli 1992. Posle sam namerno išao u tu školu – Gimnazija Teodor Hojs.

 

Rodbina k’o rodbina, nezadovoljna što sam bio kratko. Sednu mi za vrat da moram da im dođem duže. No, kao što svi znamo, rodbina nije isto što i odmor, zapravo daleko je od toga, te sam sada regularni odmor produžio malo kako bih taj „višak“ vremena proveo kod rodbine i dragi bože, kako sam samo dobro kalkulisao.

Gimnazija Teodor Hojs – u čijoj sam sportskoj hali živeo, a onda posle pohađao školu.

Ja sam Nemac. Ja kad kažem „ne“, „nisam gladan“, „ne pijem kafu“… to znači tačno to. I ne volim kad me neko pritiska oko toga dalje. Ako sam gladan, reći ću. Naročito rodbini, nisam stidljiv. Ali ljudi valjda ne razumeju da si odrastao čovek, jer te nisu dugo videli. Niti da si navikao da jedeš malo (da, jedem par puta dnevno, male porcije, ne dajte da vas izgled vara!). Ili da umem da odem u grad u kojem nikad nisam bio, a da se ne izgubim. Ako me je odrastanje u Nemačkoj naučilo nečemu, to je da budem samostalan. Stoga ne volim kad se neko potpuno nepotrebno brine za mene. „Bio si ceo dan gladan u gradu!“ – pobogu, imam 35 godina. Kad sam gladan, kupim da jedem. Ali dobro, nije kao da su namere loše… s druge strane, svi znamo šta je popločano dobrim namerama.

Teodor Hojs Štrase 7, gde su Tanići živeli pet godina

Bio je radni dan pre podne. Drugar iz škole (kojeg sam prošli put video prvi put posle 22 godine) pozvao me na doručak. Našli smo se u centru, otišli u neki hipsterski kafić na doručak, izašli oko pola dvanaest vani… tišina. Ja zbunjen. Strogi centar grada, jedna od onih uskih, sporednih uličica, kosi se s jednom od onih malčice širih kroz koje prolazi samo gradski prevoz – zapravo u tom trenutku potpuno nečujno prolazi bus – nije da nema ljudi uopšte, ali tišina. Pitam ga da li primećuje tišinu, on kaže ne baš, nije ovo ništa. I onda se setim kako je nedeljom u pešačkoj zoni. Zamislite Knez Mihailovu nedeljom popodne praznu. Skroz. Nemoguće? Baš tako. Ovde je to normalno. Prodavnice zatvorene, ljudi odmaraju, tišina. Malo je spooky ali tako je. Nekada mi se to dopadalo, sad više nisam siguran.

Centralna pešačka zona, zgrada u kojoj smo kratko stanovali

Kad smo se vratili u Bosnu, Getingen mi je mnogo nedostajao, sanjao sam da se vratim da živim tamo. Imam čak koleginicu s fakulteta koja tamo živi i na koju sam užasno ljubomoran, ali sad definitivno ne bih da živim tamo. Otkako ponovo dolazim u Nemačku, dolazim na „mrski jug“, u Štutgart, i navikao sam na to da se uvek brzo krećem gradskim prevozom svugde, na malo življi život u gradu (iako je za naše uslove i ovo bensedin bukvalno), na više dešavanja… U Getingenu recimo postoje recimo samo autobusi. Nema tramvaja, nema podzemnih vozova, i još je grad imao neke silne dugove pa je prevoz skraćen maksimalno i vikendom je skoro nemoguće stići nekuda brzo. Doduše, u gradiću od malo više od 100.000 stanovnika, šta da očekujem? I sad sam tužan što ne bih da živim tamo, što je istovremeno i smešno. Jer u Nemačkoj je manje više svejedno gde živiš, svugde je sve dostupno (za razliku od Srbije, je li). Doduše, kažu da u Ludvigshafenu nipošto ne treba živeti. Koncentracija najvećeg ludila koje možete zamisliti iz distopijskih filmova je tamo. Kažu.

Nikakva neobična pojava u centru grada

Još nešto što sam nekako osetio ovog puta bilo je… kao da grad odumire. Kao nešto što ima rak, ne umem drugačije da objasnim. Onda su mi drugari skrenuli pažnju o čemu je možda reč: prvo, bio sam par kišnih dana tamo, raspoloženje onda ide svakako na minus, a i grad je univerzitetski, ne industrijski. Što će reći da imamo mladih ljudi, mnogo mladih ljudi… i starih ljudi. Nema srednje generacije. Bukvalno ogroman jaz za nas od 35-60 godina recimo. I to je svakako čoveku koji je navikao u međuvremenu na pune ulice ljudi non-stop neobično.

Gänseliesel – Devojčica s guskama. Zaštitni znak grada. Oni koji su upravo postali doktori nauka je redovno kite.

Kad smo kod univerzitetski grad – Getingen je toliko poznat da se pominje i kod Puškina u Evgeniju Onjeginu. Ovde je rođen i radio Gaus (starih 10 maraka, Gaus a iza njega poznate zgrade, domovi nauke u Getingenu). Oto Han je ovde podelio atom i omogućio tako svašta dobro… ali i pravljenje atomske bombe. Ruku na srce, Han je zajedno sa kolegama Nobelovcima Bornom i Hajzenbergom pripadao „Getingenskoj osamnaestici“, grupi naučnika koji su se borili protiv vojne upotrebe njegovog dostignuća. Maks Plank je radio ovde. Bizmark je bio počasni građanin. Braća Grim su živela i radila ovde. Grupa Guano Apes je iz Getingena. I tako dalje, i tako dalje… listu poznatih ličnosti iz Getingena, ili onih koji su dobili počasnu titulu građanina, možete naći ovde.

Crkva Sv. Jakova u centru grada

Na kraju… ne znam šta da mislim. Drago mi je da sam video rodbinu i prijatelje (od kojih većina ne živi više tu), drago mi je da sam video grad, ali ne verujem da bih posle iskustava u Štutgartu mogao da živim opet u tako mirnoj sredini. Odnosno, naravno da bih mogao, ali ne bih hteo.

Moja prva prava škola u Nemačkoj

Ponekad povratak na stara mesta nema tako dobar učinak. Uradićemo re-evaluaciju iduće godine, tad planiram da idem kad bude leto, pa ćemo videti utiske.


 

Dopisi iz Švabije – Dan prvi – Hallo, Stuttgart!

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Jebeš mi sve ako jutors nismo sleteli u Minhenu i kotrljali se lagano do Štutgarta. Kome nije mrsko, evo ima tu dole video klip sletanja i poletanja, pa vidite. Kažu jeftinije je aviokompaniji tako da se sleti tamo daleko pa da se lagano kotrljamo do terminala. Nastavi da čitaš

Go to Top