Tag archive

Аврам

Библио-драма „Патријарх Аврам“ на ПБФ

Miljan Tanić/Osmi dan

Мало које место доживљавам као свој дом, и заправо је – ако се узму све околности у обзир – врло чудно што ПБФ и посебно амфитеатар истог и дан данас доживљавам као своју кућу. Догађаји попут вечерашњег тај осећај свакако појачавају и подсећају ме зашто и поред свега не напуштам Цркву – ни као идеју, ни као дом.

Мало је рећи да ми је изузетно забавна чињеница како су ми скромна сцена амфитеатра са оскудном сценографијом и реквизитима, као и глума студената далеко животније од многог „правог“ позоришта које сам у животу гледао. Студент/глумац се прави да пије воду из плетене корпе – ја ни у једном тренутку не помишљам како гледам студента који се прави да пије воду. Иако води ни трага нема. Седећи тако у клупи амфитеатра и посматрајући дешавања на сцени, схватио сам по милионити пут да није битно толико умеће, да нису битне кулисе, гардероба, бројност – битна је душа. А ово дело прелива душом оних који су га изнедрили.

Асистент Ненад Божовић је врло спретно нашао начин да преточи библијски текст у жив дијалог, а да притом не крњи и сам библијски текст, студенти друге и треће године факултета удахнули су том тексту онда живот, а пратња музичара је само употпунила ту магију – заиста немам другу реч сем „магија“. У једном тренутку ансамбл – виолина, чело и три гитаре – свира у црквеним круговима познату песму „Говори, Господе“, Аврам пева, понеко из публике певуши с њим, а мене све време пролази језа и морао сам да се добро саберем како не бих почео још и да плачем. На страну што ту песму и иначе могу да слушам у круг, аранжман гудача и гитара, спој с представом и препуним амфитеатром који омађијано посматра сцену учинио је да се на тренутак заиста преселимо у старозаветно време и молимо се заједно с Аврамом.

Дело осим душе одише и ведрим духом и на први поглед сувопарни старозаветни текст чини чак и забавним и местимично комичним. Ја сам нажалост унапред знао за изненађење „босанског фараона“, али је реакција публике све надоместила. Посебну похвалу заслужује Илија Тривић који је глумио фараона што је и поред громогласне реакције публике остао прибран и није и сам почео да се смеје. Посебно вреди и истаћи како је задивљујуће што дијалози које није писао „професионалац“ звуче животније и искреније, надасве природније, него у многим „професионалним“ пројектима. Човеку не смета ни секунд што ликови говоре савременим језиком уместо квази-архаичним покушајима некаквог језика какве нам иначе сервирају. Такође је генијално решено да глумац који даје глас Богу када се Он јавља Авраму буде смештен на балкон амфитеатра, тако да буквално долази „одозго“, и искрено ме је задивила публика јер се већина људи није окренула ка горе да види глумца. Бог је тако остао невидљив, скривен и заједно смо с Аврамом само чули Његов глас.

На послетку – жао ми је што овако нечега није било на факултету „у моје време“. Неизмерно ми је пак драго што постоји данас. Што постоји цела плејада студената који желе да раде овако нешто. Што је амфитеатар био крцат. И што овоме, изгледа није крај.

И најскромнија трпеза је краљевска када се постави од срца и из душе, а овде тога нимало не мањка.

Go to Top