Parada srama

Diznilend/Društvo

Prošle godine sam, isto ovako pred septembarski prajd, napisao fb belešku pod imenom „Kada Prajd nije Prajd? Kad je sramota.“ Budući da sve izneto u tom tekstu i dalje stoji, neću ponavljati ništa, ali je potrebno, zbog razvoja koji su usledili ubrzo posle prajda prošle godine, napomenuti neke nove stvari.

Naime, na samom prajdu je jedan od organizatora, Boban Stojanović, izjavljivao u mikrofon i za medije kako država odlično radi na sprovođenju prava LGBT zajednice, kako je sve sjajno i cveta cveće… da bi u vrlo kratkom roku posle toga naprasno emigrirao u Kanadu i pisao nam pisma iz tuđine o tome kako ovde ništa ne valja i ništa ne funkcioniše.

I evo godinu dana nas smaraju (on i muž mu Adam) svojim pismima ex ponto od kojih ne možemo pobeći ni na nekad ozbiljne portale i u ozbiljne novine.

Dakle, stavka jedan: organizator se posrao po sopstvenom (ne)radu. Brzopotezno. Čim se ukazala prilika da se šmugne „preko“.

Ja nemam ništa protiv ljudi koji idu i beže „preko“. Slobodno. Idite. Ovde jeste sranje. No, posao prajda je da stvara uslove za buduće generacije da žive normalno, ne da sebi traži priliku da emigrira, da se bogato uda ili da stvara kontakte da bi mogao leto da provede na stranim prajdovima.

Stoga i naslov – parada srama. Bukvalno. Sramota me je da javnost percipira da su to nekakvi branioci nekakvih mojih prava. Nema tu čovek na šta da se ponosi.

I šta nam je ostalo?

Ostao nam Miletić i neki njegovi anonimni novi klinci kao organizatori prajda. Ovog „tradicionalnog“. I onda prave konferencije, a ne zovu „nepodobne“ organizacije. I slične gluposti.

Da ne govorim o činjenici da recimo ambasada Nemačke podržava (čitaj plaća) organizaciju ovog prajda. Ugovorom koji je potpisan s Miletićem, koji je u tom slučaju predstavnik organizacije Civil Rights Defenders. Švedske organizacije Civil Rights Defenders. Koja je obično donator. Dakle: donator plaća donatora. Ili, lepše izrečeno: Nemačka plaća organizaciju iz Švedske da organizuje prajd u Beogradu. Okolo naokolo, svede se na to. Evo, ja ne razumem.

Na kraju, kao i uvek, ovo je prajd za donatore i političare, za slikanje i reklamu. Promotivni komemorativni video Adama i Bobana izbačen na Peščanik (nađite ga sami) dođe kao promocija za prajd kao odskočnu dasku za emigraciju. Ko voli, nek’ izvoli, al’ me zajebite s bajkama o Brnabićkama, borbom za prava i sličnim glupostima. Slikajte se, uživajte u žurci, šetnji, ali nemojte ni sebe, a kamoli nas da lažete da je ova samopromocija od organizacije išta više od toga.

Parada srama – jer se organizator posere po državi koju je na prajdu hvalio, pobegne iz iste, a onda iz daljine i dalje podržava taj isti „državni prajd“. I svi se smeše i jedu ta ista govna.

A valjda ne moram da napominjem da se huligani i Patrijarh ne oglašavaju zato što ih niko nije zvao? To jest, da budem korektniji – prve niko nije zvao, drugog niko nije podsetio. A bilo bi tako slatko da se nisu oglašavali povodom slučaja Haradinaj a da vrište histerično kao i uvek na šačicu pedera na ulicama BeGea. Al’ dobro, ne može čovek sve da ima.

Što rekoše Dveri nekada davno – „Kakva vlada, takva i parada“.

#NijeMojPrajd