#onokad sam hteo da me leči Vladeta Jerotić…

Miljan Tanić/Osmi dan/Život

Mnogi ne znaju da je primarni razlog zbog kojeg sam ja uopšte postao vernik, a kamoli rešio da studiram teologiju, bila moja ideja da ću tako da se rešim „onog s muškarcima“, kako sam tada uobičavao da kažem. Naravno, danas, posle mnogo godina i borbe sa samim sobom i time prouzrokovane patnje mislim drugačije – da tu niti ima šta da se rešava, niti je to moguće.

Međutim, tada, 2001. godine, sve je izgledalo drugačije. Vladeta Jerotić je u to vreme predavao pastirsku psihologiju na bogoslovskom fakultetu i bio je to predmet treće godine (do koje ja nikad nisam stigao), ali su studenti retko imali priliku da zaista prisustvuju predavanjima, budući da je malena učionica koja je prof. Jerotiću bila dodeljena bila svake nedelje dupke puna civilima koji su dolazili da ga slušaju. Imajte u vidu da je on tada već bio poprilično popularan, a da u Beogradu nije bilo lepeze duhovnih predavanja kakvu imamo danas.

Dakle, bio sam prva godina, Jerotić mi još nije predavao, a želeo sam da se izlečim homoseksualnosti. Sačekao sam jednom da se raziđe gužva i zamolio ga za nekoliko minuta njegovog vremena. Saslušao me je i rekao da on više ne radi aktivno u struci, da je odavno u penziji… i rekao mi je još nešto, ali ako bih ulazio u detalje – da je rekao da možemo od mene napraviti čoveka, da možemo da vidimo da izađem na pravi put ili bilo šta takvo što mi se vrzma po glavi – bilo bi to samo klevetanje pokojnika, jer se zaista ne sećam šta je tačno rekao. Ali jeste rekao da mogu da se izlečim. Sad da li beše rekao da će on lično da mi pomogne ili da će mi preporučiti nekoga, ne sećam se.

Posle toga mu se više nisam javio, i kao što je očigledno, nisam se ni lečio, ni izlečio. Viđali smo se još raznim prilikama za vreme mog aktivnog rada u Crkvi, ali se opet ne sećam da li sam ga ikad podsetio na to ko sam ja zapravo. Znam samo da sam ga jednom pitao za pomoć jednom prijatelju i da me je ljubazno uputio na Pravoslavni pastirsko-savetodavni centar.

Kad gledam sa današnje distance na taj naš prvi susret kasne 2001. ili rane 2002. godine, svakako se ne slažem s njegovim tadašnjim stavom da uopšte treba da se lečim i da tu ima išta da se leči. No, to svakako nije poenta. Poenta je da je čovek kojeg saleću sa svih strana, čovek takvog velikog imena, odvojio deset minuta vremena i pokazao spremnost da pomogne mladom čoveku koji ima problem. U tom susretu i njegovim rečima nije bilo nikakvog prekora, nadmenosti, negativnosti. Bilo je samo ljudske topline i apsolutne spremnosti da se pomogne čoveku koji pomoć traži. To je ono što ću zauvek pamtiti o njemu.

Nek mu je večan spomen.