O bratskoj ljubavi

Miljan Tanić/Život

Kad sam bio mali, imao sam brata. Zvao se Mladen. Imao je cerebralnu paralizu. Pisao sam o tome na fejsu.

Godinu dana posle njegove smrti, rodio se Srđan. Voleo sam ga mnogo. Dok nije počeo da hoda, govori, misli. Samo smo se svađali i tukli, i naravno, ja kao stariji sam uvek izvlačio deblji kraj. Ali, dobro…

Ne znam kako se desilo da je on maltene bio preseljen kod babe i dede (tatinih roditelja) i da je već od druge godine (otprilike negde kod prvog maminog i tatinog razvoda (da, dobro ste pročitali, prvog od tri međusobna razvoda)) vreme uglavnom provodio kod njih, a ne kod kuće. On je bio privržen tati i njima, ja ne baš. Ja sam bio (i ostao) mamin sin. Ko misli da je to loše, evo otvoreno kažem: idiot je. Mama je, ipak, mama.

Kad je počeo rat, ja sam pobegao s mamom u Hrvatsku, pa Švedsku, pa Hrvatsku, pa Nemačku, a on je ostao igrom slučaja (odnosno igrom spletki i zavera koje su i za uslove latinoameričkih serija prekomplikovane i neverovatne, ali o tome možda neki drugi put) kod tatinih.

Sad treba da imate u vidu da je Srđan od početka fizički ličio na mamu i njenu stranu rodbine (garava kosa, gusta, tamnoput) a ja na tatinu (beo kao sir, isto tamna kosa ali daleko svetlija nego Srđanova, i ni izbliza tako gusta). Od njega je napravljen mali Srbenda, tri prsta i te fore, a ja sam izgovorio – ničim izazvano – rečenicu „ja nisam Srbin“. Pa sam pred nekom vrstom porodičnog veća morao da obrazlažem zašto. Imao sam nekih šest, jedva sedam godina mislim. Takođe, Srđan je (opet, više na maminu braću) bio mali Balkanac – psuje kao kočijaš (tipična zabava baba i deda na Balkanu: naučiti unuče da psuje), voli fudbal, da se igra rata, Miljan je mamina maza, plačipička, ženskonja, Miljan čita knjige i sluša muziku i voli da sedi kod kuće. Reč na p se tad valjda još nije pominjala. Valjda.

I tako ja odem s mamom, on ostane kod babe. Dve i po godine nismo znali ništa jedni o drugima, mama je non-stop bila nadrogirana tabletama za spavanje, pretila da će da se ubije, mislili smo da su svi mrtvi. Onda smo preko Crvenog krsta uspostavili kontakt, mama i tata se pomirili i tako dalje.

Godine 1997. smo se vratili iz Nemačke, Srđan i ja se vidimo prvi put posle pet godina. Par dana je sve bilo u redu… a onda kao da ništa nije bilo između. Svađe, ljubomora (zašto Miljan dobija pare za ručak kad ide u školu, a on ne recimo – iako Miljan ide u prvi srednje u grad, a on ide u osnovnu u selu haha), i nešto u čemu se godinama usavršio: tačno je naučio koja su mi „crvena dugmad“ i uživao je da ih pritišće i izluđuje me, uživajući u mom živciranju. Kad je počeo da uči nemački u školi, nikad nije hteo da me posluša ni oko čega – nekad bi i namerno pogrešno izgovarao da bi me nervirao. Pravi pravcati brat, dakle.

Treba napomenuti i da sam se ja vratio iz Nemačke još „otvoreniji“ nego što sam bio kao dete, ono tolerancija, kosmopolitizam, slušam stranu muziku, nebitno je koje si nacije i vere i to. On, dete seljačić, sluša cinci-linci (Mara i Lole i tako to), Србенда. Čak u jednoj tuči mi reče: „Ti koliko god puta da se krstiš, nikad nećeš biti Srbin!“ To je bilo nešto kratko posle maminog i mog krštenja 1997.

Pri drugom razlazu roditelja, 2000, i razvodu,  2002, on je opet na neki način bio na tatinoj, ja na maminoj strani. Mama se odselila u Derventu kog svog brata, on je ostao kod tatinih (doduše, pokušao je da ide s njom i nije izdržao tamo), ja sam prvo bio u manastiru a onda u Beogradu na studijama. I tako tu negde, tih godina, ispostavilo se da me on razume bolje nego što roditelji ikako mogu – u jednom porodičnom razgovoru, usred neke moje svađe s mamom i tatom, rekao im je jednostavno, kao da čita kajron na vestima: ali kako ne shvatate da je on pobegao od vas u Beograd?

Posle toga je sve krenulo nekako da se smiruje. I dalje se nismo slagali oko nekih političkih tema i sličnih suštinski nebitnih gluposti, ali smo ovako sve više bili OK. Bila je tu neka distanca, ali bez većih trzanja. On je imao svoje razmirice s mamom, ja svoje s tatom (i preko toga s ostatkom Tanića na neki način). Na trećem razvodu, 2007, on je svedočio u tatinu korist, ja u maminu. Ali sve bez ikakve ljutnje i svađe među nama dvojicom barem. Dobar znak da smo civilizovani?

Onda su se desile dve stvari: ja sam se ugojio. Ono, 30kg za 6 meseci. Pa više nisam bio kost i koža nego si mogao da me kotrljaš nizbrdo. I to je nekako uticalo i na sliku koju sam projektovao o sebi. Postao sam nekako autoritarniji. Haha. A drugo, Tanići su napokon shvatili da u sukobu tata – ja nisam ja problem (bar ne njima), da je on alkoholičar koji nikako da se sredi i odjednom se nekako ceo odnos svih prema meni promenio. Otišao sam te godine na slavu prvi put posle pet godina (recimo da je to bilo 2007. ili 2008), i to bi prvi put da meni slava zapravo ne presedne iz ovog ili onog razloga.

Godine 2008. smo bili zajedno u Egiptu na moru, i niko živ nam nije verovao da smo braća. Na kraju sam morao da pričam da smo ga usvojili iz Egipta i da sam ga sad doveo da prvi put vidi otadžbinu. A i desilo mi se da sam ga  zamenio s nekim egipatskim detetom. Baš sam rasista.

Mama je kao mene volela više, ali samo kao, jer prvo majke ne razdvajaju, a drugo, to je delovalo samo tako jer sam ja bio s njom, a on nije. Zapravo, krala je od mene da bi slala njemu, a i ne daj bože da ja sebi kupim neki novi telefon ili nešto, odmah je tražila da i njemu kupim. Haha. Majke. Ali dobro, to je bila njena kompenzacija za igubljeno vreme. Svako se bori na svoj način.

2011, posle pola prospavanog dana posle proslave 10. godišnjice mature, doživeo sam da se baba i Srđan svađaju oko toga ko će od njih dvoje da mi pravi kafu. Utrkivali se, čoveče. Mislio sam da još sanjam.

I tako, vremenom sam ja postao veliki vernik (mislim, bio sam to od 2000, jasno) i srbočetnik, a on ateista. I onda je umrla mama 2013. Od tog trenutka do dana današnjeg nismo nijednom podigli glas jedan na drugog. Imali smo nesuglasica, svakako, ali ništa posebno, ništa bitno, nikakve svađe. Naprotiv.

To veče, 5. Februara 2013, sedeli smo on, njegova tadašnja verenica, danas supruga, i ja kod mene i pričali. I nekako je došao na temu ženidbe (svoju je u tom trenutku otkazao bio, iako je mama svojevremeno insistirala da ne pomera svadbu planiranu za leto te godine ako ona umre pre toga), kao eto sad si sam, sad možeš… pa sam mu objasnio zašto ne mogu. Kaže on znao sam, ja kažem pa dobro, meni rekla mama ti bi se mene odrekao da je to istina. Kaže on ma daj budalo, ti si mi brat. Sledeće što me je pitao bilo je: „A je l’ mogu muškarci u Njemačkoj da se međusobno žene?“ – „Mogu“, velim ja. „Pa budalo“, kaže on, „nađi sebi nekog i seli se tamo!“ Kako da ga čovek ne voli?

Iako je on kao mene pustio da ja sve odlučujem oko sahrane, pa posle oko spomenika i svega, jer eto ja plaćam, sve smo naravno odlučivali zajedno. I to samo on i ja. Ja sam roditeljima i pre toga jasno stavljao do znanja da je jedina osoba u porodici koja ima beskrajan kredit kod mene za bilo šta on, jer smo u istoj situaciji zbog njihovih bračnih avantura. I sve smo se lepo složili. Kada su ipak rešili tog leta da se uzmu, ali mnogo skromnije nego što je bilo prvobitno planirano, i tu smo se sve slagali. Kad ciganima ispred opštine i crkve nismo dali da sviraju – zbog mame – a kad smo onda posle, uveče kasnije, kod kuće ipak i pustili malo muzike i igrali, jedna tetka nam reče da smo obojica ludi zbog te diskrepancije, no valjda je i meni i njemu bilo jasno da je ipak veselje, ne preterujemo sad bog zna koliko s muzikom, a znamo mi kako se osećamo što mama nije tu. Sećam se kako sam mu se žalio – „Sad će svi da mene ponovo smaraju ‘kad ćeš da se ženiš, Miljane?’“, a kaže on: „Ko? Ovi što imaju 4-5 brakova iza sebe ili ovi s 40+ što se još nisu ni udali ni oženili?“ Opet, kako čovek da ga ne voli?

I sad ne smem ni da se razbolim, ili bar ne smem da mu javim, jer će odmah da me nadgleda na Skype. Pomažemo jedan drugome koliko možemo, posećujemo se koliko vreme dozvoljava, stalno smo u kontaktu i sve je dobro. Dobro nije dovoljno jaka reč, zapravo. Kad je dobio ćerkicu, nekako se sve još više prolepšalo, pa smo nekako još otvorenije počeli da pričamo i sećam se jedne situacije, snaha samo što se porodila, pričamo nas dvojica kako nam je žao što mama nije tu. Kaže on da Bog ne postoji ili ako postoji da je zao – kad uzmemo u obzir kako se ona napatila. Ja na to samo slegnem ramenima, nema svrhe ubeđivati ga. I pitam se kako je od onog deteta što mi je reklo da nikad neću biti Srbin, koliko god da se krstim, postao ovaj čovek, i kako sam sad ja srbočetnik koji je, ono, tvrdokorni православац, glasa za Šešelja i nosi bradu? Kako je od onog deteta koje sluša cinci-linci postao čovek koji sluša Boba Marlija (muziku koju ja nikad nisam slušao i razumeo), kako je od deteta koje pokazuje svima tri prsta postao čovek koji kaže da ga ne zanima ratovanje za tuđe ideje, da ima svoju porodicu i da će mu ona uvek biti na prvom mestu, te da sad s ponosom ističe da je polutan? I to sve i pored činjenice da je ostao u istoj sredini, među istim ljudima? Ne znam, ali sam strašno ponosan što je baš on moj brat. Ja možda nikad neću imati porodicu u tradicionalnom smislu, ali imam njega, snahu i malu princezu. A to je i više nego dovoljno za jednog čoveka.