Nadmenost neznanja ili Ivo, Iva i druge zavrzlame

Novinarizmi/Некатегоризовано
Preksinoć mi je jedna drugarica rekla da imam problem u komunikaciji, da su svi koji se ne slažu sa mnom debili i da ljude bezveze vređam i da sve to izgleda infantilno. Razmislio sam i napisao joj da mi uopšte ne smeta da se neko ne slaže sa mnom kada postoji prostor za lično mišljenje, ali da me nervira „nadmenost neznanja“ – ono kad neko objektivno nije u pravu, a uporno jaše po svom i još popuje drugima. I kao što to obično biva, već sutradan (dakle juče), imao sam priliku i da to pokažem na delu.
Mnogi od vas su verovatno čitali ovo pismo, upućeno Željku Mitroviću. Ceo fejs se tad digao na noge da hrabru novinarku potapše po ramenu. Priznajem, i ja sam bio jedan od njih. Dodao sam je čak među prijatelje. No, juče sam imao prilično neprijatnu prepisku s njom u vezi s jednom meni vrlo bliskom temom, a koja upravo pokazuje ono što sam naveo gore – nadmenost neznanja. Ja se ne sećam slučaja da je neki novinar kod nas (ili političar, kad smo kod toga) nekad izašao i rekao „jeste, pogrešio sam, izvinite“. Imao sam često i priliku da moram da branim svoje jezičke komentare od diskreditovanja na osnovu toga što sam izBosne. Jer, pobogu, šta mi Bosanci znamo o jeziku? No, znate, ima nas budala koji se sećamo i šta smo učili u školi. Dakle, o čemu govorim sad? Juče je bila 52. godišnjica svečanosti na kojoj je Ivi Andriću uručena Nobelova nagrada za književnost. Tim povodom, oglasila se već pomenuta novinarka, a ja nisam mogao da joj ne odgovorim. Primetićete da se svojski trudim sve vreme da se ne razgoropadim. Status i diskusiju možete videti na ovom linku, a evo i slikom, za slučaj da nekad misteriozno nestane:

Dakle, dovoljna referenca njoj, koja eto nije bežala s časova, nisu ni Klajn, ni Pravopis, ni Gramatika, ni geografsko poreklo piščevo i moje – standardno, tipično novinarski: ja ZNAM. Iako nas uče da su novinari „univerzalne neznalice“, naši novinari se ne bi složili s tim.
Za neverne Tome, evo šta kaže Klajn na tu temu (Rečnik jezičkih nedoumica, 12. izdanje) – odrednica „Ivo“:

„Ive Andrića, Ivi Andriću, Ivin, običnije nego Iva, Ivu, Ivov; v. -o (IMENA)“

Pod „-o (IMENA)“: Dvosložna muška imena na -o s dugouzlaznim akcentom, npr. Pero, Ivo, Simo, Vojo, Vlado, Zuko, Kiro itd. mogu imati dvojaku promenu: kao imenice m. roda (od Pera, daj to Peru, Perov) i kao imenice na -a (od Pere, daj to Peri, Perin).
Rečnik uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske kaže: „Perin (prema Pera i Pero, gen. Pere), Perov (prema Pero, gen. Pera); Ivin (prema prema Iva i Ivo, gen. Ive), Ivov (prema Ivo, gen. Iva).
I konačno, udžbenik iz kojeg nas je većina učila u srednjoj školi barem, Gramatika srpskoga jezika, Beograd 2000 (autori Ž. Stanojčić i Lj. Popović), tačka 178v: „Imenice muškog roda koje s nominativnom na -o sa dugouzlaznim akcentom, osim prve promene (Pero, Pera, Peru…), mogu imati u zavisnim padežima i promenu po III vrsti imenica: Pero, Pere, Peri…“

Dakle, kome Klajn nije dovoljan, ima barem druga dva izvora, valjda relevantna. Bar su dovoljno relevantna za nastavu u školama i na fakultetima. Novinarima poput Milene Petković izgleda nisu, no se još i sprdaju s tim.

Pred zaključak: Kod nas uBosni (odakle je Andrić, ne zaboravite, da naglasim još jednom, čisto da se zna) žensko ime Iva zaista takoreći ne postoji. Bar nije postojalo kada sam ja bio dete, a kamoli kada je rođen Andrić. Tamo nikome ne bi palo na pamet da pomisli da se govori o nekakvoj Ivi, naročito kada je u kombinaciji s prezimenom u „muškom“ padežu. Pored toga zaista mislim da bi bilo lepo da neko ko hoće da popuje na neku temu, i to još javno, prvo uzme i prouči malo to o čemu popuje. Ili ako pogreši (a svi grešimo), da prihvati grešku. Ili da se ima u vidu da se srpski jezik ne govori samo u sopstvenom selu, nego i malo šire, a da je norma prilagođena ne sopstvenom selu, nego tom „malo šire“. Takođe, ako već popuješ o jeziku, piši ga bar ispravno (mani se „ošišane latinice“, pazi na interpunkciju i gramatiku). Znam, tražim previše (šta se sve tek može čuti iz usta studenata i nekih profesora na nekim katedrama na Filološkom fakultetu u Beogradu, ajoj).

Zaključak: Ja da sam urednik, od mene bi samo na račun nadmenosti i gramatike dobila otkaz, a ne platu. Znam, bezdušan sam.