„Kad se zaljubiš, druga si osoba!“

Miljan Tanić/Život

Razgovaram danas s jednim prijateljem, pričam kako ovih dana volim da fotkam ponovo za instagram. Kaže on kako sam sav kao neka tinejdžerka. Ja se složim. Kaže on: „Potpuno sam zaboravio kakav postaneš kad se zaljubiš…“

Ovih dana koleginica na poslu stalno ponavlja kako ne može da me prepozna, kako sam joj potpuno strana osoba.

Samom sebi sam naporan koliko sam cvrkutav i kako mi ni loše vreme ni ponedeljak ne mogu ništa. Istovremeno me satire ona patnja sveže zaljubljenosti, ono kad osećaš kamen u grudima kad nisi s tom osobom, a i kad si s tom osobom, otprilike je isto jer ne možeš nikako da se stopiš bukvalno s njom, iako to želiš, ali ono, fizički je nemoguće. Taj kamen u grudima je tu, svejedno da li si srećno zaljubljen ili ne. Serem. Kad je nesrećno, onda je mnogo gore.

Elem, zaljubio sam se. To je blago rečeno. Pravi izraz je da sam prso ko lajsna.

I da, jesam druga osoba. Skroz. Odnosno ne, prva sam osoba. Da ne kažem prava.

U poslednjih deset godina sam se zaljubio četiri puta. Sva četiri srećno. Uslovno rečeno srećno za neke od tih slučajeva. Ne mogu da se setim da li je između bilo nesrećnih pokušaja. Mozak potiskuje. I svaki put, određeno vreme od početka datog stanja, ja sam ta nekakva vesela, cvrkutava osoba kojoj ništa ne smeta, koja sve može, sve je super, nema problema. E sad, mnogi misle da sam ja i inače takav, ali mislim da nisam baš. Pisao sam skoro o tome, ako se sećate.

Kad nisam zaljubljen, em me prati ona konstantna depresija, em se ponašam životinjski, kao i većina gejeva. Ovo jeste užasna generalizacija, ali recimo da imam dovoljno iskustva da postavim takvu tvrdnju. Sve se vrti oko seksa, sve se svodi na seks, daj što više, daj što uzbudljivije, životinjskije. A zapravo smo prazne ljušture koje razmenom telesnih tečnosti pokušavaju da nadomeste metafizičke praznine.

Nemojte me shvatiti pogrešno, ja ne sudim, niti osuđujem. Sasvim je u redu biti takav. Ko voli. Ja eto kad sam takav, mislim da to volim.

I onda se zaljubim. I shvatim da to uopšte nisam ja. Vidite, kad se zaljubimo – pogotovo srećno – postajemo verzija sebe kakva želimo da budemo. Mogao bih da uđem u neku teologiju i krenem da pričam o tome kako je ljubav osnova postojanja svega, pa i Boga, ali ne moram. Dovoljno je reći da ona pokreće i daje snagu kakvu čovek inače nema pojma da ima. I ona budi ono najbolje u nama, koliko god da je ova rečenica kliše.

Ponekad se pitam zašto ne težimo uvek tome da budemo tako opijeni zaljubljenošću. Verovatno jer je fizički tako iscrpljujuće. Fizički. Mentalno da ne govorim. Lakše je biti ono drugo.

No, radije bih bio umoran od zaljubljenosti nego od ispraznosti i prezira koji nosimo u sebi kada nismo zaljubljeni.

Stoga, da, jesam „druga“ osoba. I hvala onome ko me drži za ruku i čini da budem ta osoba.

Najnovije iz Miljan Tanić

Go to Top