Још један апокалипсис

Osmi dan/Некатегоризовано
Уснио сам
да сам
разграђен
све до зрна праха
из којег сам створен
погледах ка небу
и видјех човјека
у бијелој хаљини
сјајнијој од Сунца.
Спусти ми се
у пустињу
ума
и махнувши штапом
својим
зари га у пијесак
и шикну крв из пијеска
и пошкропи му хаљину.
И раздрије он хаљину своју
и отвори се земља
и прогута пијесак
и све зрневље његово.
Био сам у тами три дана
и три ноћи
и би ондје
 плач и хука велика
и многи умријеше у смраду
страха својега,
а у трећи дан
зачу се труба
и отвори се земља
над нама
и стајаше тамо
онај човјек
и муње му сијеваху из очију
а језик му бијаше
двосјекли мач.
И проговори он
гласом трубним
и посијече Ријеч његова
кнезове таме
што му дјецу троваху,
а онда махну руком
и видјех гдје ми се
тијело састави
од најфинијих кристала
и би нови Давид
и проговори Господ
гласом умилним
попут пастирове фруле:
„Стадо моје, не бој се,
јер Царство моје је близу,
и пашњаци његови биће ти
храна и утјеха,
не плачи,
буди постојано.“
И би мрак,
и звијезде падаху
и би ватра велика
што прогута земљу,
и смрт дође поганима
који проклеше Господа,
и видјех Човјека у бијелој хаљини
гдје плаче
и тад се пробудих
у немиру великом
и падох на кољена вапећи:
„Господе, дај ми снаге
да те не одбацим у Онај дан,
Господе, смири душу моју
у часу смрти,
Господе, буди моја мирна лука,
Господе, из буре избави ме,
Господе, одагнај демоне од мене,
Господе, спаси ме!“