Jao znaš, ja postim…

Diznilend/Некатегоризовано
Post je vreme koje je Crkva odredila i u kome je pored udvostručene molitve, obavezno i neupotrebljavanje mrsne hrane.
Sam Gospod Isus Hristos je rekao: „Ovaj rod se izgoni postom i molitvom.“ Post i molitva su, po svetim ocima, dva duhovna krila koja nas uznose Gospodu.
Crkva je propisala sledeće postove: Božićni post koji počinje 28/15. novembra i traje do Božića 7. januara(25. decembra). Vaskršnji post traje sedam nedelja. Petrovski post počinje od Nedelje svih svetih i traje do svetih apostola Petra i Pavla – Petrovdana. Ako je Vaskrs ranije u roku godine, ovaj post je duži, a ako je kasnije, onda je kraći. Velikogospojinski post počinje 14/1. avgusta i traje do Uspenja Presvete Bogorodice – Velike Gospojine. Ovaj post je uvek iste dužine. Treba naglasiti sledeće, ako Petrovdan i Velika Gospojina budu u sredu ili petak, ovi dani se poste. Božić u koji god dan bude, taj dan se ne posti.
Pored višednevnih postova, postoje i jednodnevni, i to: svaka sreda i petak, osim trapavih sedmica. Krstovdan uoči Bogojavljenja 18/5. januar, Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja 11. septembar (29. avgust) i Vozdviženje Časnog Krsta – Krstovdan 27/14. septembar.
Treba naglasiti sledeće. U Toku postova višednevnih ili, pak, jednodnevnih nije dozvoljeno venčanje mladenaca.
U vreme trapavih sedmica Mitara i fariseja, Siropusne nedelje, Svetle, Duhovske, kao i od Božića do Krstovdana, ni jedan dan se ne posti. Nedelje Mitara i fariseja i Siropusna su pred početak Vaskršnjeg posta. Svetla od Vaskrsa do Tomine nedelje, Duhovska od Duhova do Nedelje svih svetih.

Prvo i osnovno: post je za ljude koji veruju u crkvu i Isusa, ovi drugi svakako nemaju tu obavezu.
Eto, da ja ne bih sad naširoko pisao kad se posti, kopirao sam ovo sa jednog bogobojažljivog posta. Šta je daklem post? U suštini, i prvenstveno, post treba da bude uzdržavanje od bilo kakvih „ovozemaljskih“ užitaka, vreme u kojem se posvećujemo poboljšanju sebe, poboljšanju odnosa sa bližnjim, uzdržavanju od svakakvog greha (pri čemu greh kad ja kažem greh nemojte shvatati starozavetno, mislim greh kao bilo šta štetno po duhovno-fizički razvoj samog čoveka). Uzdržavanje od hrane tu dođe takoreći samo kao sredstvo za lakše postizanje tog cilja.
Dalje, jedna od osnovnih razlika pravoslavne i rimokatoličke teologije je u shvatanju funkcionisanja svetih tajni (ili što bi vladika Nikolaj rekao „svetih tajana“). Dok oni smatraju da u svetim tajnama (krštenje, pokajanje, brak, evharistija itd.) nije potebno aktivno učešće i VERA samog vernika, već da one funkcionišu same po sebi, pravoslavna teologija uči da nijedna sveta tajna ne funkcioniše bez vere. Što će praktično reći sledeće:
1. Kod katolika, kada vas sveštenik krsti, a vi ne verujete u sve to, samo krštenje navodno jeste validno, dok je kod pravoslavnih isto kao da se niste ni krstili.
2. Ono čuveno – ubiješ čoveka i „pokaješ“ se i oprošteno ti je… kod katolika to zaista tako i ide, dok kod ovih drugih (da ne kažem nas) ne može ako se nisi zaista pokajao.
Čemu sad ova priča?
Pa, i post mora biti od srca. Generalno, u odnosu sa Bogom ne može da postoji licemerje. Ako zaista veruješ u njega valjda kontaš da on svakako sve zna, so whom are you gonna fool? Ako postiš preko kurca, psuješ, svađaš se sa ljudima itd. itd., nema poente da se onda još i izgladnjuješ (pošto post mnogi doživljavaju baš tako). S druge strane, kad smo već kod izgladnjivanja, ima ljudi koji u vreme posta jedu još „bogatije“ nego kad ne poste. Te se kupuju posni kuvari, smišljaju novi „posni“ specijaliteti i karafeke koje se svode na kraju baš na ono od čega treba da se uzdržavamo – stomakougađanje.
Postoji još jedna pojava u srpskom postu koja meni ide stravično na k, a to je teatralnost. „Jao izvini, ali ja postim….“ je rečenica koja je takoreći IN. Wow, ja sam tako cool, jao ja postim. Pritom se lepo i jasno uči da to ne treba ljudima nabijati na nos, da treba da se ponašaš normalno (pošto post za vernika i jeste nešto normalno), a ne da pokazuješ kako se ti avaj žrtvuješ. Mislim, koga uostalom boli kurac da li ti postiš ili ne? Zar je bitno? I u svakoj prilici proveravati sastav keksa, smokija itsl je takođe aut i anti-posno. Doći nekome u goste i odbiti mrsnu hranu koju taj neko postavi pred tebe je takođe antiposno. Nećeš se otrovati od malo mesa, stoko glupa.
E sad, postoji u svemu tome jedan mnogo ozbiljniji problem, a to je crkva. Ja otkako se bavim istom shvatio sam da ona namerno ne čini ništa glede prosvetlenja ljudi jer njoj takvo haotično stanje odgovara iz nekih materijalnih interesa. Recimo. Mada, time sve više liči na svoju zapadnu sestru – koju usput budi rečeno u svakoj prilici pljuje. Ne postoji jasan kodeks posta – šta je od hrane zaista posno a šta ne. Riba i ulje recimo, iako svi misle da jesu, u stvari NISU posni. U toku velikog posta dozvoljeno ih je jesti samo praznikom i subotom. I slična sranja.
Takođe, savremeni paganizam u crkvi doveo je do toga da bukvalno svaki hram ima svoje „sveto predanje“. Kod nas u Bosni recimo pričešća za vernike nema osim u vreme velikih postova, iako je sama SMISAO služenje liturgije upravo pričešćivanje vernika. Onda neki kažu da bi se pričestio moraš da postiš sedam dana. Bullshit en gros. Dovoljno je sreda i petak – kako i pop posti. Ništa pop nije drugačiji čovek od mene i tebe, ako se on pričesti kad služi (a mora), onda možeš i ti. Kakvih jebenih sedam dana bre. I, čisto onako usput rečeno ISPOVEST I PRIČEŠĆE NISU UZAJAMNO STRIKTNO POVEZANI. Pošto se i to imputira.
Elem, da ne dužim previše (ima kasnije vremena da se dopuni ako nešto nisam rekao, hvala bogu pa smo na takvom mediju):
Post nije samo uzdržavanje od hrane, i insistiranje na tome, na celoj teatralnosti i priči o tome upravo je suprotno od smisla posta, te možeš onda lepo i to da preskočiš.