Fantasyland

Diznilend/Некатегоризовано
Ne, nismo u Parizu. Ovo je još uvek stari, dobri Beograd. Mada, o tome koliko je dobar može i da se raspravlja. Meni je barem dobar. A i svima koji su shvatili magiju koja vlada u ovoj zemlji mora da je dobar. U kom drugom gradu je moguće da „zdravi“ ljudi traže da se čovek kog su takoreći hirurškim putem (samo što se umesto skalpela koristila puška) odstranili sa predsedničke fotelje sahrani sa svim državničkim počastima (iako je on sam bio svojevrsna pošast, ali avaj, ne kaže se džaba da se samo dobro pamti, i o pokojniku samo najbolje). I naravno, samo ovde može da se dozvoli pokojnikovoj ženi, koja beše takođe čudesna pošast, da ucenjuje celu državu (ili su u stvari dve?). I to samo da bi došla na sahranu pokojnika. Kao da nekog boli levi ćošak desnog bubrega za to da li će ona doći ili ne. Ili da li se oseća sigurno – s tim što treba zamijetiti da za nju „sigurnost“ znači isto što i „ne biti uhapšen, iako bi to bilo samo jebeno poštovanje zakona“. Ali ko još poštuje zakon? Šta je to uopšte? I zakon i poštovanje mislim. Gde smo ono stali? A da, koga boli nešto za pokojnikovu ženu. Onih stotinjak hiljada budala koji su opkolili kovčeg pred skupštinom, verovatno. Sve same Stojanke, Jovanke, Momčila i Jove (ili kako već glasi množina imena „Jovo“, boli me ona stvar iskreno) u cvetu mladosti – bebe bezube takoreći. I još kuknjava za starim dobrim vremenima, pokojnikovim vremenima, kad je bilo i ulja i šećera, kad se eto malo čekalo u redu, ali si plaćao mnoooogo manje. Znate šta bi ja toj Jovanki ili kako se god zove radio? Kupio bih kilu šećera, nabio joj levak u usta i sasuo celu kilu šećera u njega. Eto ti šećer, jebo te on. A i lako je njima, oni svakako pametnija posla nisu imali no da stoje u redu i čekaju svoj jeftini šećer, blažen da je pokojnik.
No, neću više da smaram. Ovo je samo jedan primer čudesnosti ove zemlje, u kojoj se ni Alisa ne bi snašla.
Sledeći put pozabavićemo se malo Srbima s Kosova. I oni su zvezde u našem Diznilendu. O, da.