Facebook nije stvarni život

Diznilend/Miljan Tanić

Današnji dan bio je kao i svaki drugi ove jeseni koja se maskirala u leto. Bio sam na poslu, došao sam kući, legao da dremam, probudio se misleći da je rano jutro i da kasnim na posao… dakle sve regularno. Kad ne lezi vraže, treperi lampica na telefonu – nekoliko ljudi mi šalje skrinšotove s fejsbuka – digla se prašina što sam blokirao jednog viđenijeg popa. Čereče me u komentarima. Ali ono baš. Većina komentara naravno usmerena na moju seksualnost.

Elem, pomenutog sveštenika, koji je „s moje strane Crkve“, dakle delimo teološko-političke poglede, blokirao sam pre dve-tri nedelje. Bez svađe, najave, drame, pompe.  On je valjda tek danas primetio. I napisao status o tome. I onda komentarišu Kurta i Murta i sve se vrti oko muškaraca koji se međusobno pumpaju i slično, pri čemu naravno priča o seksualnosti nikakve veze sa datom situacijom nema, jer nikada nije ni predstavljala problem u odnosu s tim čovekom. E, baš taj status i ti komentari su zapravo odgovor zašto sam ga uopšte blokirao.

Pritom ne razumem dramu, zaista. Ne poznajemo se uživo, nismo ukupno razmenili desetak privatnih poruka, niti smo nešto vodili ne znam kakve razgovore u komentarima bilo gde na FB… zašto sam JA nekome ko ima toliko pratilaca toliko bitan da napiše status o tome i izazove takvu masu komentara?

Da se razumemo, ja volim fejs, ja praktično živim na fejsu, ali za mene fejs i dalje nije ništa do platforma za kontakt s ljudima koje uživo iz ovog ili onog razloga ne mogu da viđam stalno, mesto gde ću da se lepo nasmejem i eventualno upoznam nove ljude koji će postati deo mog života na ovaj ili onaj način. Nije da nisam imao koristi od fejsbuka do sad u poslovnom smislu, ali i dalje mi FB ne predstavlja centar života.

E, sad, stvarni život je mučan i ume da bude grozan. Problemi, porodica, besparica, bolest i druge pošasti. Stoga mislim da fejsbuk – koji nije stvarni život – ne mora da bude ogledalo života. Naprotiv, hoću suprotnost. I biram šta želim da gledam, a šta ne. U to svakako spada i atmosfera kakvu pomenuti pop stvara na svom profilu i statusima – to je nešto što ne želim da gledam i tačka. I ne moram nikome da se pravdam zbog toga.

Kažu da sam lak na obaraču kada je u pitanju blokiranje ljudi na FB – da, tako je. No, ja uglavnom blokiram ljude koje ili ne poznajem uopšte, a stalno se krećemo po istim statusima, ili koje poznajem površno sa interneta, a ne znamo se uživo. Broj ljudi koje poznajem i uživo a koje sam blokirao može se izbrojati prstima jedne ruke. Podrazumeva se valjda da smo tolerantniji prema ljudima koje zapravo poznajemo.

I mene su mnogi blokirali, pa sam se pitao zašto, ali zaista nije bitno. Bude mi samo žao kada je to neko ko je meni zapravo u stvarnom životu drag. Ili kada neko ko mi je drag piše bljuvotine poput onih na pomenutom statusu o meni. Svejedno da li su komentari usmereni na mene ili nekog drugog, bude mi žao da moram da se svađam s nekim ko mi je drag oko gluposti, a da iskuliram ne mogu, pa je sledstveno tome jednostavnije da uklonim izvor problema i blokiram izazivača komentara. Ništa lično. Nema ljutiš.

Napomenuo bih i da sam oduvek razdvajao online-odnos od odnosa uživo, i da sam s ljudima s kojima se nisam podnosio po forumima i slično uživo uvek lepo i uljudno razgovarao. Niti shvatam lično kada čak i bliski prijatelji kažu da smaram online i da ne prate moje sadržaje. Nismo zbog toga prijatelji.

Dakle, nema razloga za dramu, svako uređuje svoje dvorište kako hoće i gotovo.