Dopisi iz Švabije – Dan prvi – Hallo, Stuttgart!

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Jebeš mi sve ako jutors nismo sleteli u Minhenu i kotrljali se lagano do Štutgarta. Kome nije mrsko, evo ima tu dole video klip sletanja i poletanja, pa vidite. Kažu jeftinije je aviokompaniji tako da se sleti tamo daleko pa da se lagano kotrljamo do terminala.

Ne sećam se ni kad sam tako brzo stigao iz aviona do kreveta, u 8.30 sleteo, u 9.30 već legao. Ipak celu noć nisam spavao, kao što biva pred svako putovanje. Jer ja, budući lud, letim uvek rano ujutro, kako bih ovamo stigao što ranije i „imao ceo dan“… a onda ne spavam celu noć, kako se ne bih uspavao i sledstveno tome propustio avion, dođem ovamo mrtav umoran (jer u avionu ne mogu da spavam) i kurac, propadne mi ceo dan jer ga pola prespavam, pola se osećam kao zombi.

I ko uopšte leti tako rano? Goran Bregović i njegova ekipa su nekuda krenuli. Videh kako izlazi iz Premium Lounge (jes, Bregović da leti ekonomskom klasom, lol) i morao sam da mu izjavim ljubav, da mu kažem kako obožavam Bijelo Dugme, da ga imam istetoviranog na ramenu (Dugme, ne njega) i da baš tu u ručnom prtljagu imam box set diskova Dugmeta, jer hoću u Njemačkoj da slušam diskove, ne mp3. Zahvalio se on, smeškao se i sve, ali boli njega kurac. Budala ga smara na aerodromu a još nema ni šest ujutro. Naravno, kao što nisam s Brenom, nisam se ni sa njim slikao, neke stvari treba zadržati samo u pamćenju (a i oboje su bili raščupani i nenašminkani).

Onda odjednom dođoše i Taške i Viki. S njima sam već leteo za Cirih. Prvo pomislih neće oni sa mnom, idu oni u Berlin (iako znamo da naši ne nastupaju toliko tamo i gore na severu, nego više međ’ ovim seljacima ovde na jugu), al’ jok, sedeli preko puta mene. I sve vreme čitali STARS, SCANDAL i tako. Čovek bi pomislio da oni radeći tamo u tim emisijama u kojima rade ili šta već rade saznaju dovoljno tračeva iz prve ruke. Doduše, nisam valjda očekivao da Viki Miljković u šest ujutro u avionu jede nekakvo pecivo, hleb, šta je već vadila iz bunde, i da čita Vreme ili NIN? Inače, kad tako letim s nekim pevačima, uvek tiho pevušim neku njihovu pesmu ne bih li ih istripovao. Još se niko nije upecao, bar ne da sam primetio. Šteta.

Ostali putnici uglavnom neki stranci, Indijci, par Švaba i par očajnih domaćica iz Srbije koje idu u posetu rodbini, a onda ne umeju ovamo da se sporazumeju s policijom na pasoškoj kontroli pa naprave zastoj. Ccc.

Zašto dolazim na odmor baš u Švabiju? Pre toga jedna druga stvar: ne volim kad Nemce zovemo Švabe. To bi bilo kao da nas u Srbiji zovu „Leskovčani“. Ili ne, bolje: „Piroćanci“. Švabe su narod koji živi ovde na jugu, Štutgart im dođe baš centralna tačka. Tako da jesam u Švabiji.

Na odmor baš ovamo dolazim da bih se desetak dana osećao kao normalan čovek među normalnim ljudima u normalnoj zemlji. Ja, naravno, nisam normalan. Ni u Srbiji, ni u Bosni (mada sam tu normalniji), pa ni ovde. Ali ovde su ljudi toliko oguglali na svakojake različitosti da su svi normalni i niko ne bulji ni u koga na ulici i busu. Možeš da se utopiš u masi. Nije kao da sad neko u mene pilji po Beogradu ili tako, ali nekako… ovde je masa gušća. Iako je Štutgart daleko od mesta u kojem sam kao tinejdžer živeo, Nemačka je Nemačka. Iako će vas ubeđivati da to nije tačno. Novi Sad i Beograd nisu isto! I tako to.

Prednost Štutgarta u odnosu na druga mesta je što ovde imam smeštaj. Nekadašnja koleginica s posla koja me iz meni nepoznatih razloga obožava. Imam svoju sobu u njenom stanu. I njenog dečka. Dakle nije da se ona loži na mene. Smeštaj je dakle već veliki deo računa za odmor, i toga sam ovde razrešen. Naravno, imam smeštaj i gore u Getingenu kod rodbine, ali ono, niti je odmor kod rodbine stvarno odmor, niti mi se isplati put baš.

Kao što na drugom videu (skroz na kraju)  možete videti, ovde ima dosta zelenila. I ljudi ga neguju. Ne znam kako to kod nas ne uspeva.

Još jedan razlog što volim baš ovde da dolazim na odmor je… pa volim da pričam nemački. Jednom sam to poredio s masturbiranjem – izvinite, o, sablažnjeni. Znam da retko ko deli moju pasiju za nemačkim, ali dobro, malo, odabrano društvo. Haha.

Tako da eto, dođem ovde da bar desetak dana mislim da sam normalan. Čuj normalan, malopre sam išao do supermarketa da kupim Almdudler (ko se seća Alpine, zna šta je to), ono orijentalci na sve strane. Ja ovako beo, visok, ćelav, bradat dođem kao neka gospodska rasa. Od izbora u supermarketu me boli glava, ali o tome ćemo drugi put.

I da, i oni ovde kad shvate da nisam njihov i pitaju kojim povodom sam došao, a ja kažem na odmor, gledaju me začuđeno. Mislim da ipak ni za njih nisam normalan.


 

Najnovije iz Diznilend

Parada srama

Prošle godine sam, isto ovako pred septembarski prajd, napisao fb belešku pod
Go to Top