Dopisi iz Švabije – Dan pretposlednji – Zašto bih voleo da (i dalje) živim ovde?

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Ok, za početak, „ovde“ nisam nikad ni živeo. Ja sam živeo na severu, u već pominjanom Getingenu. Južno od Frankfurta za mene ionako nije „prava“ Nemačka, a Bavarska nije Nemačka uopšte. Zapravo, ovde Bavarsku zovu „unutarnemačko inostranstvo“. No, evo već skoro četiri godine redovno boravim 2-3 nedelje godišnje u Štutgartu i navikao sam se toliko da već po gradu susrećem ljude koje poznajem. A i član sam biblioteke, na šta sam posebno ponosan, budući da se ista nalazi redovno na listama najlepših biblioteka sveta. O tome kako je opremljena i šta sve može da se iznajmi – i u elektronskom obliku, dok sam u Srbiji, da ne govorim.

Razlog broj jedan iz kojeg bih voleo da živim ovde je isti zbog kojeg dolazim ovamo na odmor – da se osećam kao normalan čovek u normalnoj zemlji. Ovde možeš da budeš žut, zelen, šaren, da imaš dve glave i pričaš ne znam koji jezik, niko te ne gleda, i posebno te ne ocenjuje kroz to. Sećam se šoka bivšeg mi dečka kad sam ga doveo ovamo i kad je video vozača autobusa sa onom modernom alkom koja ne visi na uhu nego je umetnuta u donji deo uha i čini ogromnu rupu, ili prodavca čije su ruke prekrivene tetovažama. Nema licemerne folirancije uniformisanosti i sličnih sranja kao kod nas – tetovaža i pirsing, razne frizure i boje iste nisu nešto što čini čoveka. Takođe, niko ne pilji okolo razrogačenih očiju u razne boje kože, oblike lica i načine odevanja koje susreću svakodnevno na svakom ćošku.

Drugo: prevoz. U Getingenu sam se prošle godine razočarao – i dalje postoje samo autobusi, a grad je zbog nekih dugova skratio i ukinuo mnoge linije, te je vikendom faktički nemoguće stići iz jednog dela grada u drugi bez velikih kašnjenja, jer prevoz ide toliko retko da je lakše ići pešice. U Štutgartu međutim, i posebno u još većim gradovima, prevoz manje više funkcioniše besprekorno i postoje mahom tri opcije: autobusi, gradska železnica (tramvaji koji obično funkcionišu i kao podzemna, tako što se na određenim tačkama u gradu jednostavno spuste ispod zemlje) i „brza železnica“ (S-Bahn), koja se nalazi nivo ili dva ispod podzemne, vozi uglavnom šinama „običnog voza“ i ima mnogo manje stajališta, čime se kreće brže. Raspored vožnje je vrlo jasan, na svakom stajalištu piše kad tačno prolazi prevoz otuda, a česta su pojava i semafori na kojima piše za koliko minuta stiže prevoz. U Štutgartu odlično funkcioniše i aplikacija za pametne telefone uz pomoć koje u par koraka izračunate najbržu trasu od tačke A do tačke B, čak uz prikaz deonica koje morate da pređete pešice od jednog stajališta do drugog u obliku GPS mape. Iz jednog dela grada u drugi se tako može stići s dva različita prevoza za nekih petnaestak-dvadeset minuta. Htedoh da kažem „zamislite da tako stignete s Karaburme u Zemun“, ali se setih da, u optimalnim uslovima, i to može – do Zelenjaka i onda 706. Ali kapirate već. Karte za prevoz su razne, od dnevnih, preko nedeljnih, mesečnih do godišnjih, sa ponudama za pretplatu, čime dobijete dva meseca besplatno. I najbolje: noćni prevoz vozi do 4-5 ujutro i u njemu važe dnevne karte.

Treće: dostupnost svega. Dok mi kolektivno patimo od toga da sve bude „urbano“, ovde je tako nešto potpuno nebitno. Jeste, u manjim mestima je lošiji prevoz, manje mogućnosti za izlazak, manje kulturnih dešavanja… No, ljudi ovde nisu opsednuti izlascima kao mi (radnom nedeljom rade, uveče i vikendom kuliraju kod kuće ili prave izlete, naravno, izlaze uveče, ali ne tako ekstremno kao mi) i ulice, posebno u naseljima, uveče umeju da deluju sablasno pusto. No, najveća razlika između „ovde“ i „tamo kod nas“ je u dostupnosti svega što želite da imate. Svi znamo kako je nama koji živimo u Beogradu mnogo lakše da dođemo do razne robe koju želimo da kupimo u odnosu na bilo koji drugi grad u zemlji. Znamo da se skoro celokupna ekonomija koncentriše na Beograd (doduše, budući da skoro trećina stanovnika zemlje živi u Beogradu, nije ni čudo). Ovde važi moto: ako nema na Amazonu, nema nigde! Dakle, nema veze u kojoj vukojebini živite, možete da naručite sve na kućnu adresu i ništa vam ne fali, gde god da živite. Dok ja u Beogradu u centru grada ne mogu da nađem pamučne čarape i običnu majicu, jednobojnu, bez natpisa, te moram da bauljam po buvljacima i kineskim prodavnicama, ovde se sve može naručiti. I vratiti ako ne odgovara. Bez smaranja sa servisima. Desilo se recimo da sam kupio slušalice koje mi nisu odgovarale i da ih za dva sata zamenim za neke koje mi pašu više. Kod nas sam microSD karticu koja je došla zapakovana s defektom morao da nosim prvo na servis. Takođe, dok mi imamo jedva jedan i po, dva maloprodajna lanca, samo u Štutgartu ih ima 5-6 i imaju prave popuste kakve možemo da sanjamo samo. O biciklima i električnim automobilima na iznajmljivanje ću morati posebno da pišem™.

Četvrto: cene. Kad sam ljudima govorio kako su ovde namirnice mahom iste cene ili jeftinije nego kod nas, sa retkim izuzecima da su cene više (recimo hleb (doduše, naš hleb ne sme ni da se usudi da se poredi s hlebom ovde) i sveže meso su skuplji). Odeća je neverovatno jeftinija, posebno u prodavnicama poput „Primark“  – Nemci tu robu doduše zovu moda za bacanje (dakle obučeš jednom i ćao), ali sam ja ponosni vlasnik nekoliko pamučnih trenerki od po 7€ koje mi traju i traju. Dakle, dok kod nas lošu robu plaćamo skuplje nego što treba, nemački „loš kvalitet“ traje duže. O ceni tehničkih uređaja da ne govorim – samo jedna stvar: platio sam microSD karticu za telefon, 64 GB, celih 12€. Dakle, odnos zarade i cena je neverovatan – dok mi u proseku trošimo oko 80 % zarade na potrošačku korpu, ovde je to oko 15 %. Naravno, Nemci su i svetski prvaci u štednji, te na svakih zarađenih 100€ uštede po jedan evro. Inače, tračak svetlosti: cene i popusti u C&A i New Yorker recimo su ovde i kod nas identični.

Peto: školstvo i jezik. Znate već legende o tome kako je ovde školovanje besplatno i mnogi od vas među mojim poznanicima su uživali blagodeti postdiplomskih studija ovde. Ko želi da se školuje, ima svaku priliku za to na zlatnom tanjiru. Jezik? Rekao sam više puta kako kada pričam nemački imam isti osećaj kao da masturbiram. Za razliku od našeg i dalje potpuno haotično neuređenog jezika u kojem nemamo dobre, aktuelne enciklopedije, rečnike, udžbenike (jer nije sve još ni standardizovano, a i SANU ima pametnija posla nebavljenja bilo čim suvislim ili bavljenja politikom umesto da napokon izda naredno slovo rečnika, a ne daj bože da ažurira ona slova koja su izašla još sredinom prošlog veka), i u kojem se utrkujemo da vezujemo isključivo jedan izraz za jedan pojam, nemački odiše mnoštvom mogućnosti izraza kakve nisam nigde drugde susreo. I najbolje: sve je proverljivo. Sve. Ne postoji dilema koju ne možete lako i brzo da rešite. Bez glavobolje.

Šesto: ljudi nisu hladni kao što mislite i gledaju svoja posla. Jedno da znači da, ne znači ne. Predusretljivi su, ljubazni i pošteni. Fasade kuća su čiste, ulice su čiste, nema vandalizma kao kod nas da neko razbija eto onako autobusko stajalište, zapali kontejner ili tako. I ni dan danas mi nije jasno zašto je njima stalo da im sve bude čisto, a nama nije. I verujte mi, nema veze s kaznama.

Sedmo (i poslednje za sada): mali čovek je zaštićen. Nemci su doduše izmislili birokratiju ali nema šanse da vam se ovde dešavaju priče sa šalterskim službenicama, državnim organima, kršenjem potrošačkih prava – sve ono što smo u međuvremenu navikli da prihvatamo kao svakodnevicu kod nas. I konkurencija čini svoje, te se svi utrkuju da mušteriju drže kao malo vode na dlanu. A država gleda kako da troši što manje novca, te nema sumanutosti u administraciji kao kod nas. No, postoji i ono drugo naravno: ovde mali čovek ume i hoće da se bori za svoja prava i ceni svaki cent koji zaradi, dok mi odmahujemo rukom na nepravde – sitne i krupne, i mrsko nam je da se sagnemo kad nam ispadne koji dinar na ulicu.

Zašto onda ne živim ovde? Eee, to je priča za drugi put.

 


 

Najnovije iz Diznilend

Parada srama

Prošle godine sam, isto ovako pred septembarski prajd, napisao fb belešku pod
Go to Top