Da l’ sam lud i šta ću ako jesam?

Miljan Tanić/Život

Da se razumemo odmah na početku – već dugo sam stava da nikad za sebe ne bih rekao da sam normalan. Po svim parametrima merenja normalnosti, ja to jednostavno nisam. No, ovde ne govorim o toj vrsti normalnosti. Govorim o nečemu s čim se verovatno svako od nas (bar se nadam da je svako od nas) bori.

Znate ono kada se ujutro probudite nadrndani jer ste neispavani, a morate na posao, pa dok dođete na posao oraspoložite se, pa se tamo opet iznervirate, pa jedete i onda vam se spava, pa kako se bliži kraj radnog vremena sve ste raspoloženiji… i onda dođete kući i samo pljas – uhvati vas nešto, nekakva mešavina letargije, tuge, melanholije, neraspoloženja, ravnodušnosti? I kao ne znate šta vam je, a kada biste začeprkali malo dublje, shvatili biste da ipak znate?

Imam često tako nagle promene raspoloženja. Ne pokazujem ih, jer se obično potrudim da tada budem sam, ali smaraju, da vam kažem. I plašim se da sam bipolaran, odnosno mislim da jesam, a ne ide mi se lekaru za to, jer em čovek neće zvaničnu dijagnozu, em šta će mi lekar pomoći? Dati mi lekove? Hahahahah. Važi.

Da li ste povremeno depresivni? Ili ste, kao ja, depresivne prirode? Ili ja mešam depresiju s nekakvom melanholijom. Jedna žena defektolog mi jednom reče da je u osnovi mog bića tuga. Ima tako dana, nedelja, da sam „normalan“ spolja – obučem se, odem na posao, „normalno“ se ponašam, a onda kod kuće ležim u bade mantilu i slažem prazne flaše koka-kole oko kreveta, jer takoreći ne prijem alkohol. I sve mi svejedno. I ne postoji ništa lepo što me inače razveseli da me u tom periodu razveseli i razmrda. Džaba sve lepo što čovek ima oko sebe, što je radio, video, i što će još raditi, videti. Bude to često povezano s besparicom ili nemanjem vremena za nešto na šta bih voleo da ga trošim, ali majku mu, bar ja ne bih smeo da se žalim na to, ako čovek pogleda šta sve radim što volim. Ali eto, bude tako. I onda nisam za ljude, bar za većinu ne, i može da me viđa mala grupica koja zna za takvo stanje. I opet ne bih lekaru, jer ono, brate, to je kao grip, moraš da odležiš. A uostalom, kako normalan čovek da pogleda svet oko sebe i vidi sve što može da se vidi, a da se ne oseća tako?

Imate li opsesivno kompulsivne „bubice“? Meni danima može gomila prljavog posuđa stajati u sudoperu, a da ne trepnem, a onda vidim da neko nije vratio poklopac na gel za tuširanje i poludim. Ili još bolje: isto ono pomenuto posuđe u sudoperu… neka stoji, nema veze, ali ako nije iz svakog tanjira uklonjena sva hrana, i ako se nešto od te hrane pokvasilo i napravilo onu odvratnu bljuzgicu u tanjirima – kuku. Ako mi bilo koji plan, ma koliko nebitan na širem planu, ne pođe 100 % kako sam zamislio – poludim. I opsesivne misli – ako sam se jednom posekao na nož dok sam sekao kiflu na pola, kad god to radim ponovo, vrti mi se misao da ću ponovo da se posečem. Ne plašim se visina, ali se plašim da će mozak da me nagovori da skočim da vidim kako je. Da li sam išao lekaru? Ne, što?

Sve ovo smara i umara, ali nekako gledam to kao sastavni deo sebe, a ja sebe volim ovakvog kakav sam, majku mu. I neću da me tamo neki lekovi promene.

Ali zaista, šta ću ako sam lud?

Ništa. Proći će svakako sve na kraju.

A vi kako ste?

Najnovije iz Miljan Tanić

Go to Top