Author

Miljan - page 3

Miljan has 154 articles published.

O bratskoj ljubavi

Miljan Tanić/Život

Kad sam bio mali, imao sam brata. Zvao se Mladen. Imao je cerebralnu paralizu. Pisao sam o tome na fejsu.

Godinu dana posle njegove smrti, rodio se Srđan. Voleo sam ga mnogo. Dok nije počeo da hoda, govori, misli. Samo smo se svađali i tukli, i naravno, ja kao stariji sam uvek izvlačio deblji kraj. Ali, dobro…

Ne znam kako se desilo da je on maltene bio preseljen kod babe i dede (tatinih roditelja) i da je već od druge godine (otprilike negde kod prvog maminog i tatinog razvoda (da, dobro ste pročitali, prvog od tri međusobna razvoda)) vreme uglavnom provodio kod njih, a ne kod kuće. On je bio privržen tati i njima, ja ne baš. Ja sam bio (i ostao) mamin sin. Ko misli da je to loše, evo otvoreno kažem: idiot je. Mama je, ipak, mama.

Kad je počeo rat, ja sam pobegao s mamom u Hrvatsku, pa Švedsku, pa Hrvatsku, pa Nemačku, a on je ostao igrom slučaja (odnosno igrom spletki i zavera koje su i za uslove latinoameričkih serija prekomplikovane i neverovatne, ali o tome možda neki drugi put) kod tatinih.

Sad treba da imate u vidu da je Srđan od početka fizički ličio na mamu i njenu stranu rodbine (garava kosa, gusta, tamnoput) a ja na tatinu (beo kao sir, isto tamna kosa ali daleko svetlija nego Srđanova, i ni izbliza tako gusta). Od njega je napravljen mali Srbenda, tri prsta i te fore, a ja sam izgovorio – ničim izazvano – rečenicu „ja nisam Srbin“. Pa sam pred nekom vrstom porodičnog veća morao da obrazlažem zašto. Imao sam nekih šest, jedva sedam godina mislim. Takođe, Srđan je (opet, više na maminu braću) bio mali Balkanac – psuje kao kočijaš (tipična zabava baba i deda na Balkanu: naučiti unuče da psuje), voli fudbal, da se igra rata, Miljan je mamina maza, plačipička, ženskonja, Miljan čita knjige i sluša muziku i voli da sedi kod kuće. Reč na p se tad valjda još nije pominjala. Valjda.

I tako ja odem s mamom, on ostane kod babe. Dve i po godine nismo znali ništa jedni o drugima, mama je non-stop bila nadrogirana tabletama za spavanje, pretila da će da se ubije, mislili smo da su svi mrtvi. Onda smo preko Crvenog krsta uspostavili kontakt, mama i tata se pomirili i tako dalje.

Godine 1997. smo se vratili iz Nemačke, Srđan i ja se vidimo prvi put posle pet godina. Par dana je sve bilo u redu… a onda kao da ništa nije bilo između. Svađe, ljubomora (zašto Miljan dobija pare za ručak kad ide u školu, a on ne recimo – iako Miljan ide u prvi srednje u grad, a on ide u osnovnu u selu haha), i nešto u čemu se godinama usavršio: tačno je naučio koja su mi „crvena dugmad“ i uživao je da ih pritišće i izluđuje me, uživajući u mom živciranju. Kad je počeo da uči nemački u školi, nikad nije hteo da me posluša ni oko čega – nekad bi i namerno pogrešno izgovarao da bi me nervirao. Pravi pravcati brat, dakle.

Treba napomenuti i da sam se ja vratio iz Nemačke još „otvoreniji“ nego što sam bio kao dete, ono tolerancija, kosmopolitizam, slušam stranu muziku, nebitno je koje si nacije i vere i to. On, dete seljačić, sluša cinci-linci (Mara i Lole i tako to), Србенда. Čak u jednoj tuči mi reče: „Ti koliko god puta da se krstiš, nikad nećeš biti Srbin!“ To je bilo nešto kratko posle maminog i mog krštenja 1997.

Pri drugom razlazu roditelja, 2000, i razvodu,  2002, on je opet na neki način bio na tatinoj, ja na maminoj strani. Mama se odselila u Derventu kog svog brata, on je ostao kod tatinih (doduše, pokušao je da ide s njom i nije izdržao tamo), ja sam prvo bio u manastiru a onda u Beogradu na studijama. I tako tu negde, tih godina, ispostavilo se da me on razume bolje nego što roditelji ikako mogu – u jednom porodičnom razgovoru, usred neke moje svađe s mamom i tatom, rekao im je jednostavno, kao da čita kajron na vestima: ali kako ne shvatate da je on pobegao od vas u Beograd?

Posle toga je sve krenulo nekako da se smiruje. I dalje se nismo slagali oko nekih političkih tema i sličnih suštinski nebitnih gluposti, ali smo ovako sve više bili OK. Bila je tu neka distanca, ali bez većih trzanja. On je imao svoje razmirice s mamom, ja svoje s tatom (i preko toga s ostatkom Tanića na neki način). Na trećem razvodu, 2007, on je svedočio u tatinu korist, ja u maminu. Ali sve bez ikakve ljutnje i svađe među nama dvojicom barem. Dobar znak da smo civilizovani?

Onda su se desile dve stvari: ja sam se ugojio. Ono, 30kg za 6 meseci. Pa više nisam bio kost i koža nego si mogao da me kotrljaš nizbrdo. I to je nekako uticalo i na sliku koju sam projektovao o sebi. Postao sam nekako autoritarniji. Haha. A drugo, Tanići su napokon shvatili da u sukobu tata – ja nisam ja problem (bar ne njima), da je on alkoholičar koji nikako da se sredi i odjednom se nekako ceo odnos svih prema meni promenio. Otišao sam te godine na slavu prvi put posle pet godina (recimo da je to bilo 2007. ili 2008), i to bi prvi put da meni slava zapravo ne presedne iz ovog ili onog razloga.

Godine 2008. smo bili zajedno u Egiptu na moru, i niko živ nam nije verovao da smo braća. Na kraju sam morao da pričam da smo ga usvojili iz Egipta i da sam ga sad doveo da prvi put vidi otadžbinu. A i desilo mi se da sam ga  zamenio s nekim egipatskim detetom. Baš sam rasista.

Mama je kao mene volela više, ali samo kao, jer prvo majke ne razdvajaju, a drugo, to je delovalo samo tako jer sam ja bio s njom, a on nije. Zapravo, krala je od mene da bi slala njemu, a i ne daj bože da ja sebi kupim neki novi telefon ili nešto, odmah je tražila da i njemu kupim. Haha. Majke. Ali dobro, to je bila njena kompenzacija za igubljeno vreme. Svako se bori na svoj način.

2011, posle pola prospavanog dana posle proslave 10. godišnjice mature, doživeo sam da se baba i Srđan svađaju oko toga ko će od njih dvoje da mi pravi kafu. Utrkivali se, čoveče. Mislio sam da još sanjam.

I tako, vremenom sam ja postao veliki vernik (mislim, bio sam to od 2000, jasno) i srbočetnik, a on ateista. I onda je umrla mama 2013. Od tog trenutka do dana današnjeg nismo nijednom podigli glas jedan na drugog. Imali smo nesuglasica, svakako, ali ništa posebno, ništa bitno, nikakve svađe. Naprotiv.

To veče, 5. Februara 2013, sedeli smo on, njegova tadašnja verenica, danas supruga, i ja kod mene i pričali. I nekako je došao na temu ženidbe (svoju je u tom trenutku otkazao bio, iako je mama svojevremeno insistirala da ne pomera svadbu planiranu za leto te godine ako ona umre pre toga), kao eto sad si sam, sad možeš… pa sam mu objasnio zašto ne mogu. Kaže on znao sam, ja kažem pa dobro, meni rekla mama ti bi se mene odrekao da je to istina. Kaže on ma daj budalo, ti si mi brat. Sledeće što me je pitao bilo je: „A je l’ mogu muškarci u Njemačkoj da se međusobno žene?“ – „Mogu“, velim ja. „Pa budalo“, kaže on, „nađi sebi nekog i seli se tamo!“ Kako da ga čovek ne voli?

Iako je on kao mene pustio da ja sve odlučujem oko sahrane, pa posle oko spomenika i svega, jer eto ja plaćam, sve smo naravno odlučivali zajedno. I to samo on i ja. Ja sam roditeljima i pre toga jasno stavljao do znanja da je jedina osoba u porodici koja ima beskrajan kredit kod mene za bilo šta on, jer smo u istoj situaciji zbog njihovih bračnih avantura. I sve smo se lepo složili. Kada su ipak rešili tog leta da se uzmu, ali mnogo skromnije nego što je bilo prvobitno planirano, i tu smo se sve slagali. Kad ciganima ispred opštine i crkve nismo dali da sviraju – zbog mame – a kad smo onda posle, uveče kasnije, kod kuće ipak i pustili malo muzike i igrali, jedna tetka nam reče da smo obojica ludi zbog te diskrepancije, no valjda je i meni i njemu bilo jasno da je ipak veselje, ne preterujemo sad bog zna koliko s muzikom, a znamo mi kako se osećamo što mama nije tu. Sećam se kako sam mu se žalio – „Sad će svi da mene ponovo smaraju ‘kad ćeš da se ženiš, Miljane?’“, a kaže on: „Ko? Ovi što imaju 4-5 brakova iza sebe ili ovi s 40+ što se još nisu ni udali ni oženili?“ Opet, kako čovek da ga ne voli?

I sad ne smem ni da se razbolim, ili bar ne smem da mu javim, jer će odmah da me nadgleda na Skype. Pomažemo jedan drugome koliko možemo, posećujemo se koliko vreme dozvoljava, stalno smo u kontaktu i sve je dobro. Dobro nije dovoljno jaka reč, zapravo. Kad je dobio ćerkicu, nekako se sve još više prolepšalo, pa smo nekako još otvorenije počeli da pričamo i sećam se jedne situacije, snaha samo što se porodila, pričamo nas dvojica kako nam je žao što mama nije tu. Kaže on da Bog ne postoji ili ako postoji da je zao – kad uzmemo u obzir kako se ona napatila. Ja na to samo slegnem ramenima, nema svrhe ubeđivati ga. I pitam se kako je od onog deteta što mi je reklo da nikad neću biti Srbin, koliko god da se krstim, postao ovaj čovek, i kako sam sad ja srbočetnik koji je, ono, tvrdokorni православац, glasa za Šešelja i nosi bradu? Kako je od onog deteta koje sluša cinci-linci postao čovek koji sluša Boba Marlija (muziku koju ja nikad nisam slušao i razumeo), kako je od deteta koje pokazuje svima tri prsta postao čovek koji kaže da ga ne zanima ratovanje za tuđe ideje, da ima svoju porodicu i da će mu ona uvek biti na prvom mestu, te da sad s ponosom ističe da je polutan? I to sve i pored činjenice da je ostao u istoj sredini, među istim ljudima? Ne znam, ali sam strašno ponosan što je baš on moj brat. Ja možda nikad neću imati porodicu u tradicionalnom smislu, ali imam njega, snahu i malu princezu. A to je i više nego dovoljno za jednog čoveka.

 


 

Miljan objavio da je gej? Otkud sad to?! #Bićebolje (VIDEO)

Diznilend/Miljan Tanić/Život

Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju.

 

Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod.

Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu.

Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam.

Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč.

Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja.

I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače.

Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve.

Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip.

Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje.

I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.

 


 

Ој бадњаче, бадњаче!

Osmi dan
Данас је Бадњи дан. И мимо свих као камен чврстих верских убеђења милијарди Срба и СрБкиња на овој планети Богом нам даној, данас у том контексту није 6. јануар. Данас је 24. децембар. 2013. године. И не, није то никакав „католички бадњи дан“, јер је Бадњи дан 24. децембра по ма ком календару да га славите. А уосталом, ни не постоји неки посебан „католички Божић“, то је исти празник, само га не славимо по истом календару. А вредело би имати и у виду да га не славимо по истом календару као већина  осталих Православних Цркава (помесних). Оне (скоро све) су, наиме, на „новом“ календару. Но стој, стоп, не залећите се – нису на „папином“, Грегоријанском, него на реформисаном Јулијанском. А према многим изворима, тај реформисани Јулијански је заправо Миланковићев календар. То поткрепљују разни извори, између осталог Миланковић сам, а они који тврде да су остале Православне Цркве на Грегоријанском не наводе никакве посебне изворе. Но, календар је тема за неки други дан, неки други (кон)текст. Вратићемо се на то, обећавам. Имајте само у виду да је пресмешно да је некоме дражи „многобожачки“ Јулијански него „хришћански“ Грегоријански календар.

Ових дана по Београду (па и код мене на Карабурми) на све стране ничу људи који продају бадњаке на улици. Пар гранчица, евентуално у кесици пар ораха, нешто жита и тако тих ђаконија. На интернету се појавила чак и слика из неког супермаркета – спакован бадњак, фабрички освештан (као свеће које купујете у црквеним продавницама). Саблазан, човече! Како то, бадњак у супермаркету, и то још освештан?! Как’а је то традиција, треба ићи у цик зоре у шуму да се лепо сече, домаћински! Уз то се појављују и статуси који критикују „помодарце“ који трче на пијацу да купе бадњак.

И ту долазимо и до разлога зашто сам решио да прекинем паузу на овом блогу и поново пишем. У последњих неколико година све чешће имам утисак да СПЦ хришћанство види као нешто искључиво рурално и да се игнорише све што није село, фолклор, народна ношња, сеоска традиција, „етно“. Не сећам се ниједне црквене приредбе, а да је у „културно-уметничком програму“ било нечега што није „етно“ и фолклор, или да је било само тога другачијег. Чак ни у најурбанијим епархијама. У том духу је и упутство како се проводи данашњи дан, које може да се нађе на назјразноразнијим сајтовима који се баве датом тематиком. Ево рецимо шта каже чланак на Википедији:
Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива. У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња (планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено. Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми.


Замислите сада просечну породицу која живи у Беораду. Отац, шалтерски службеник у банци, мајка (која у овом сценарију ионако не игра никакву улогу) рецимо такође ради негде (на, наравно, нижој позицији од мужа), а и не мора. Они рецимо живе у неком од блокова Новог Београда. Деца не иду у школу, јер је распуст (хвала Богу, бар нешто). Где они да нађу шуму, и како отац то да укомпонује с послом? И ту је већ крај приче. Описи ових обичаја, које нам сваке године у ово доба сервирају и свештеници из градских храмова једноставно не прате време, екологију, стање шума (и шта је већ све битно да би човек имао непресушне залихе потенцијалног бадњака), а притом се постављају врло често изнад саме суштине празника – те ако ниси својеручно посекао бадњак, или не дај Боже ако уопште немаш бадњак, ти ниси хришћанин – или још горе! – ниси Србин! Притом у том „окршају“ село-град постоје чак и врло образовани епископи који из неког разлога одобравају (и наручују) у храмовима својих епархија овакве фреске:

Наиме, није добро верницима слати такве субјективне (и нетачне) поруке да је град, технологија, полиција, банка, Америка зло (по себи) и да су „ђавоља“ творевина, а да је само нетакнута природа Богом дана. Бог човеку свет није дао да га не дира, него да живи у њему, а с десне стране, иза Христа, не видимо никакав људски уплив (и никакве људе, заправо). А ако ћемо у ситна цревца, могу ја да посечем и оно дрво иза христа и од њега да направим копље и избодем неколико људи. Дакле, логички потпуни промашај. И кад се на то дода да се у Светом Писму на све стране говори о светом ГРАДУ Јерусалиму и нарочито о НОВОМ ГРАДУ ЈЕРУСАЛИМУ после Другог Доласка – паметном је доста. Ако није, онда слушајте молбе на литургији („за овај град, за сваки град“). Иначе, волео бих да видим свештеника који не иде у полицију да извади личну карту, или не тражи помоћ полиције кад му треба. Јер, побогу, Србине брате сестро роЏаче, то је зло!
И за крај, асоцијација из наслова. Писао сам већ о томе да обичаји као такви, ма ког порекла да су, све док су христијанизовани и играју своју улогу у великој слици, нису никакав проблем. Проблем (по мом најскромнијем мишљењу) настаје онда када се од обичаја прави догмат. Проблем је и онда када људи мисле да је правило да се само данас пости и да остатак поста не постоји, или у најбољем случају „није битан“. Проблем је и када људи мисле да су обичаји из њиховог сокака једини Богом дани. А онда (рецимо у руралној Босни), убише се цео дан од ракије, пуцања, па у новије време чак и бацања бомби док врте прасе на ражњу. Ако не учествујеш, ниси хришћанин и ниси Србин, најбитније и пре свега. Дакле, обичаји нису проблем. Ја понекад имам проблем да прихватим усиљена тумачења обичаја који имају сасвим јасно паганску позадину – а усиљени су покушаји да се та позадина негира. Ок је, брате, ово, оно, били смо некад пагани, нешто се задржало, па шта? А објашњења која се труде тако те неке паганске обичаје да угурају у чисто хришћански контекст су ми у најблажу руку… танка.
И ту негде дођемо и до песмице из наслова. Текст каже „Ој бадњаче, бадњаче, ти наш стари рођаче…“ а ми рођака цап, па у ватру! Знам ја да је то „рођаче“ фигуративно… али опет је мало… онако… знате већ. Рођаче мили, ај’ да ја тебе мало запалим, а? Додајмо ту и наводе како је бадњак жива особа којој се домаћин обраћа… нема, жртвовање рођака и крај приче. На многим местима се наводи да бадњак изображава дрво које су пастири донели Марији и Јосифу у витлејемску пећину, да могу да га наложе и угреју се. На неким местима (којима људи у потрази за објашњењима подједнако верују) наводи се пак и да бадњак изображава новорођеног Христа. Дакле хајде мали да ми тебе бацимо у ватру! Ватрено крштење! Па ако је тако – живели и срећна Бадњица како се каже у неким крајевима где цветају бомбе, прангије и пиштољи за Божић, јер побогу, како човек другачије да искаже неописиву радост и МИР БОЖЈИ него пуцњавом из ватреног оружја!?

Imam li pravo da budem nedostupan?

Diznilend
Prošle nedelje sam kasnio na trening. U žurbi sam zaboravio mobilni kod kuće. Shvatio sam to zapravo čim sam izašao iz zgrade, ali mi je bilo mrsko da se vraćam po telefon. Trening je trajao koliko je trajao, posle sam se još i zadržao i gledao s trenerom košarku. A onda sam se polako vraćao kući, sve zajedno nekih šest sati kasnije. Za divno čudo nisam imao propuštenih poziva, niti posebno histeričnih poruka na raznim vajberima i mesendžerima.
Setio sam se onda nekih takvih situacija i zapitao sam se – imam li ja pravo da budem nedostupan? Da ne odgovorim ODMAH SADA ODMAH na neku poruku? Naročito ja koji odajem utisak da sam online non stop, da pišem i kad spavam i da mi je internet priključen direktno u venu? Imam li pravo da jednostavno u jednom trenutku kažem „znate šta, ko vas šiša narednih par sati, dana, čega već, ja odoh da se posvetim sebi i ljudima koji su mi u neposrednoj blizini“? Da, imam. Zamislite, do pre nešto više od deset godina nismo bili TOLIKO povezani. A i ova sadašnja sveopšta povezanost je vrlo mlada, svega par godina. Ponašamo se pak kao da smo se rodili na WhatsAppu. Imamo li pravo na privatnost? Pravo da ne odgovorimo u roku od odmah, da se ne javimo na telefon, a da druga strana ne histeriše? Da li se iko seća kako smo živeli pre ovoga?
Majku nikad nisam uspeo da ubedim da, ukoliko me zove i odbijem joj poziv, ne žuri da me odmah za par sekundi zove ponovo (naročito ako ne umire tog trenutka), već da čeka da joj se ja javim. Jer, ako sam već odbio poziv, to znači da ne mogu da pričam i da za par sekundi verovatno i dalje neću moći da se javim. Majka je pokojna, ali i dalje imam neke ljude oko sebe kojima to ne mogu da utuvim u glavu. I još histerišu što se bar ne javim na sekund da kažem da ne mogu da pričam. Pobogu, ako ti JEDNOM objasnim da odbijanje poziva znači da ne mogu da pričam, šta ti treba još? Možda sam ja i lud, ali recimo ne volim da pričam telefonom kad sam u autobusu. Dakle, ne javljam se, zovem te kad izađem. A nemam slobodnu ruku da pišem poruku. Dakle, sačekaj, zvaću te. Ako me odmah zoveš ponovo, ja stičem utisak da umireš ili nešto slično.
S jednim prijateljem, sveštenikom, raskinuo sam odnose jer nije imao razumevanja što ne mogu da se javim na telefon ili pišem poruke kad sam u junu bio bolestan, upala grla, laringospazmi, ne mogu da dišem, gutam, jedem, pričam – naročito jer nemam glasa – imam temperaturu, ležim tri nedelje u krevetu, deset dana primam peniciline i druge injekcije i antibiotike u obliku tableta. Čovek šalje poruku za porukom, vređa me što mu ne odgovaram, ja uporno ne otvaram poruke na vajberu kako bi video da nisam čitao, dakle nešto je tu čudno ako sedam dana nisam pročitao poruku… posle kad sam ozdravio pomislio sam „e kurac ću da ti se pravdam“, naročito što znam da je saznao da sam bolestan. Nisam mu se nikad javio, srećom ni on meni. Srešćemo se nekad, negde, biću ljubazan i govoriti samo najnužnije.
Dakle, imamo li pravo na privatnost? Da zaboravimo telefon, da ne odgovorimo na poruke, da ne pišemo par dana na fejsu? Možda čak i samo „eto onako“, bez razloga?
Da, imamo.
Imajte razumevanja ako vam se ne javim na telefon. Ukoliko me pak zovete rano ujutro, nadrljali ste. Jer ako nije smak sveta, želećete da jeste.

[UPDATE] Informer u paralelnoj dimenziji, na izmišljenom koncertu

Novinarizmi/Некатегоризовано
Svi mi koji znamo kako se prave novine, znamo da se tekstovi spremaju do uveče, a da se onda štampaju i da su često dostupne isto veče (sutrašnji broj). Tako nekad ne mogu da čekaju da neki događaj počne, nego unapred napišu svoj „izveštaj sa lica mesta“. Tako se onda ponekad desi i da neki događaj silom prilika bude otkazan/pomeren, a da u novinama sutradan čitamo „izveštaj sa lica mesta“, pun utisaka novinara. Ko živi u Beogradu, zna da je sinoć bila oluja biblijskih razmera, a ko je hteo da ide na koncert Bilija Ajdola, zna da je isti pomeren na danas. No, novinarsku gromadu zvanu Informer to nije sprečilo da objavi izveštaj s koncerta koji nije održan. Doduše, samo u regionalnom izdanju.

Svima nam je valjda jasno da je Informer žuto smeće kao i svako drugo tabloidsko smeće, ali je lepo videti kad to pokažu na delu, ma šta g. Vučićević voleo da tvrdi po tviteru o svojoj drugačijosti. Jedno mu se barem može priznati – ponekad ume da prizna grešku:

Грубом техничком грешком у делу првог, регионалног тиража изашла је припрема текста о концерту Билија Ајдола. Извињавам се читаоцима…
— Dragan J. Vucicevic (@djvucicevic) June 26, 2014

[UPDATE] U međuvremenu se pojavila i verzija članka iz beogradskog izdanja.

Započeo sam ratnu prepisku s Tanjugom

Novinarizmi
Jeste da mi je Tanjug jedna od stalnih meta, jeste da se kanim još od majskih poplava da pišem o njihovom tiker-sistemu i aferi „žuti gif“ i jeste da je i ova prepiska od pre skoro mesec dana, ali mora nekad, negde da se počne. Moj stav je sledeći: Tanjug je državna firma. Mi plaćamo Tanjug. Dakle, mi imamo pravo da zahtevamo od Tanjuga da svoj posao radi kako treba. Od prizivanja duhova, preko ekstremnih albanaca, raznih razbacivanja padežima, rodom i brojevima, do automatskog pretvaranja grupe suglasnika ch u ć (stari tiker sistem, pisaćemo o tome), Tanjug je već neko vreme rasadnik nepismenosti i apsurda. Situaciju još strašnijom čini činjenica da svi mediji koji su pretplaćeni na njihove usluge vesti s Tanjuga prenose bez ikakve redakcije, sređivanja, ispravljanja. Nekima je mrsko. Neki smatraju da nemaju pravo da diraju, jer je autor Tanjug (!). 2. juna bile su aktuelne vesti o novom hramu Albanske Pravoslavne Crkve… i Tanjug je tu malo nešto zabrljao u pisanju, a ja im napisah sledeći mail:
Poštovani,
već dva dana pratim u medijima vesti o osvećenju hrama u Tirani na kojima se kao izvor navodi Tanjug i ne mogu da se načudim zašto uporno “Vaskrsenja Hristovog” stavljate pod navodnike? Otkad se onaj kojem je posvećen hram stavlja pod navodnike? Da li možda pišete i Hram “Svetog Save”, “Svetog Marka” itd? Stvarno ne mogu da se načudim. Vi kao državna agencija koju svi plaćamo bi trebalo malo više da se potrudite oko jezičke ispravnosti vesti koje puštate u javnost, kad već desk službe medija koji vas preuzimaju neće da ispravljaju ono što vi pogrešite.
Već duže vreme pratim greške koje konstantno pravite i objaviću jedno otvoreno pismo koje ću poslati i UNS (koji su zainteresovani i da ga objave, uzgred budi rečeno) i NUNS, i Vladi i medijima i vama naravno – od “prizivanja duhova” na otvaranju sabora, preko “ekstremnih Albanaca” pa do “Vaskrsenja Hristovog”. Padeži i jezičke greške su odavno prevaziđene i tu pomoći definitivno nema, ali ovakvi faulovi su previše. Naročito za agenciju koju, podsećam, svi plaćamo.
Ne tako srdačan pozdrav,
          Miljan Tanić

Na to sam dobio sledeći odgovor, ni manje ni više nego od jedne urednice:

Posstovani gospodine Tanichu,
Povodom Vassih zamerki upuchenih Tanjugu zbog pravopisnih gressaka, zzelim da Vam kazzem da ste Vi potpuno u pravu, ali slozzichete se, nadam se, da onaj ko radi taj i gressi. ZZelim, naime, da Vam kazzem da mi u zzelji da budemo ssto brzzi prirodno ccinimo gresske, ali i da se veoma trudimo da budemo i brzi i precizni i pismeni. Najccessche se, nazzalost, dessava da upravo ta brzina i preciznost idu na usstrb pismenosti.
Sve ovo samo potvrdjuje da kad Tanjug pogressi to je tako vidljivo, jer se gresske umnozzavaju possto, kao ssto i sami primechujete, niko ne te gresske ne ispravlja. Za nas to nije opravdanje, ali nam je vazzno da nas preuzimaju, kao i da nas, kao ssto je sluccaj sa Vama, prate. Zahvalni smo Vam s toga na primedbama i trudichemo se da gressaka ubuduche bude ssto manje. U nadi da chete imati razumevanja za ovo objassnjenje, srdaccno Vas pozdravljam
ZORICA NIKCEVIC, urednik
NOVINSKA AGENCIJA TANJUG

Dakle, da, Vi ste u pravu, ali eto, ko radi taj i greši i slične floskule. No, zbog same prirode ovog mejla i činjenice da je napisan tim prastarim tiker-sistemom, morao sam da odgovorim:

Poštovana gospođo Nikčević,
uz svo dužno poštovanje, i ovaj mejl koji ste mi poslali je nepismen. Odavno je prošlo vreme tikera i vreme je da Tanjug koristi naše dijakritike – dakle ne ss, ch, cch i kako je već sve bilo, nego lepo ć, č, ž… mislim da je krajnje neozbiljno pisati tako kako Tanjug piše (uključujući Vaš potpis). Podsetiću vas samo na problem koji me je i poneo da se obratim UNS – u sam početak poplavnog talasa, reklamirali ste (u nedostatku boljeg izraza) jednu dobrotvornu organizaciju (Srbi za Srbe) koja radi uglavnom u dijaspori, objavivši njihove račune u jednoj vesti na sajtu Tanjuga. Budući da Tanjug očigledno i dalje koristi stari tiker-sistem za pisanje naših dijakritika, sajt Vam je podešen tako da Vaš način pisanja automatski prebacuje u srpske dijakritike. Tako se desilo da je „CH“ u IBAN-kodu računa za uplatu iz Švajcarske (a znamo da je CH međunarodna skraćenica za Švajcarsku) na sajtu Tanjuga pretvoreno u „Ć“. Budući da tog dana Vlada Republike Srbije još nije bila objavila račune za uplatu iz inostranstva, neko ko je hteo da što pre (kao Vi što želite što pre) omogući ljudima u inostranstvu da šalju pomoć, pokupio je račune te organizacije s Vašeg sajta, uklopio ih na jednu sliku sa računima Crvenog Krsta i objavio na fejsbuku. Slika je počela da se širi, a onda su neki primetili to Ć i krenuli da viču kako se tu neko lažno predstavlja kao Crveni Krst (iako nigde uz te račune to nije ni pisalo). Bilo je dva ujutro, nazvao sam Vaš desk, dobio nekog ljubaznog čoveka, objasnio mu problem i na sajtu je ispravljeno. Ali – bilo je već kasno. Problematične slike se dočepao neko ko ima 12000 pratilaca na fejsbuku i onda – kako naši mediji danas funkcionišu – taj status o navodnim prevarantima dođe u novine i na portale velikih medija poput Kurira. Možemo mi da mislimo objektivno šta hoćemo o Kuriru, ali to je veoma čitan list. Isfrustriran činjenicom da se sve desilo samo zato što u Tanjugu neki urednik (ko već) pritisne OBJAVI pre nego što zapravo i pročita šta je napisano, nazvao sam ponovo Tanjug i zamolio da se ubuduće zaista obrati malo više pažnje. Dobio sam nekog vrlo neotesanog i nekulturnog urednika koji je zahtevao da zna ko sam ja, da li sam ja neka zvanična institucija ili ne. Vidite, ja radim u medijima, bio sam i urednik jedne radio-stanice. Ali, to je nebitno potpuno. Iz mog džepa se finansira Vaš rad, te stoga imam svako pravo kao građanin ove zemlje da od Tanjuga zahtevam da radi svoj posao kako treba. Inače, ne postoji brzina, ali ni teoretski, kojom Vi želite da radite i stoga pravite greške, a da možete da opravdate to što Tanjug Alchajmerovu bolest uporno šalje kao AlĆajmerovu bolest. Nikakva brzina ne može opravdati novinara koji tako nešto pusti u etar, a verujte mi, SVAKI PUT kad se pod Vas pominje Alchajmerova bolest, do medija koji su pretplaćeni na Tanjug, vest dođe u takvom obliku. Tu bar većina uključi mozak i ispravi. Evo, na ovom linku možete videti gde se sve pojavljuje reč „Alćajmerova“, zatim otvorite neku od vesti i pogledajte izvor i sve će Vam biti jasno. Mislim da je to jedan nivo neozbiljnosti koji jedva da priliči i žutoj štampi, a kamoli državnoj informativnoj agenciji.
Pozdrav,
          Miljan Tanić

I tako ću sada stalno, kad god primetim nešto, jer je očigledno da nekome neće pasti na pamet da radi svoj posao kako treba (dakle ne bolje, ne više nego što treba, nego baš kako treba) sve dok ga neko ne vuče za rukav.  Biće ovoga još.

„U Vučića ogoljeni živci“ – Evo šta bečki list Presse danas piše o Vučiću

Diznilend
I dok se domaći mejnstrim-mediji utrkuju do nedostižnog cilja analnog tunela Velikog Vođe, strane medije na svu sreću još uvek ne može da kontroliše. A oni svašta pišu ovih dana. Bečki Presse se počeo isticati među slobodnijim kritičarima Vučićevog lika i dela. Akter je objavio vest (doduše preuzetu od Bete) o kritici koju je na račun Vučićevih teorija zavere objavio ovaj austrijski list, prepričavši tekst dopisnika Helmara Dumbsa pod naslovom „Niko Srbiji ne postavlja ultimatume“. Original možete pročitati ovde. Presse taj tekst donosi u današnjem štampanom izdanju, zajedno s tekstom „U Vučića ogoljeni živci“, koji u originalu možete pročitati ovde. Moj prevod istog možete pročitati ispod.

Srbija: U Vučića ogoljeni živci

Premijer Aleksandar Vučić za loš početak svoje vlade optužuje strane „zavere“.
Piše: Dopisnik Tomas Rozer (prevod M. Tanić)
Beograd. Kada ne ide sve „kao podmazano“, tankokožnom nosiocu nade Srbije su uvek krivi drugi. On ima „dokaze“ da „mnogi u međunarodnoj zajednici, među njima i ambasadori“ drže medije u Srbiji pod pritiskom, kako bi „vodili kampanju“ protiv njega i njegove porodice. Ovako je premijer Aleksandar Vučić penio početkom nedelje: „Nećete me ućutkati i neću nikada da ućutim jer ja govorim istinu a oni lažu.“
Nije prošlo još ni šest nedelja otkako je 44-godišnji Vučić posle ubedljive pobede svoje nacionalno-populističke SNS na parlamentarnim izborima u martu preuzeo funkciju premijera. No već sad su živci najmoćnijeg čoveka EU-kandidata Srbije potpuno ogoljeni. Skoro dve godine je Vučić kao potpredsednik vlade vrlo uspešno upravljao koalicijom svoje SNS i SPS iz pozadine. Sad međutim niže ispad za ispadom.
Pri preuzimanju funkcije premijera, bivši nacionalista, danas zagovornik pristupa EU, još je najavljivao bolne rezove, ali i vidljivo svetlo na kraju tunela krize. Ubrzo su međutim najveće padavine u poslednjih sto godina uništile planove vlade za sanaciju budžeta. Poplava međutim nije postala Vučićeva lična katastrofa samo zbog štete, koja se procenjuje na dve milijarde €.
Njegov pokušaj, da se u živim prenosima sednica kriznog štaba predstavi kao strogi krizni menadžer, krenuo je naopako. Njegovo autoritarno „spuštanje“ kolega iz vlade („Tišina tamo! Ko ne može da pomogne, neka ćuti!“) naišlo je pre na čuđenje nego na divljenje. Prekasna evakuacija poplavljenog Obrenovca bila je meta kritika.
Nisu samo pozivi na informativne razgovore u policiji i privremena hapšenja korisnika Fejsbuka, koji su sumnjali u zvanične brojke mrtvih, krivi što Beograd ne stoji u baš lepom svetlu. Posle hakerskih napada na veb-stranice i blogove koji kritikuju vlast stigla su i upozorenja iz NUNS, srpskog ombudsmana Saše Jankovića, ali i iz OEBS, o opasnosti cenzure interneta. „Sve su to laži“, grmeo je Vučić, koji je kao ministar informisanja krajem devedesetih pod tadašnjim autokratom Slobodanom Miloševićem pokušao da kontroliše medije. OEBS ima da pokaže dokaze ili da se izvini, kaže danas.
Sociolog Jovo Bakić kaže da je Vučić, iako je iza sebe ostavio ideologiju ultranacionalističke SRS kojoj je pripadao do 2008, zadržao njen stil. On navodi njegove teorije zavere kao dokaz da je premijer „izgubio živce i politički kompas“. „Kada bi mogao da vlada samim sobom, dugo bi vladao i Srbijom. Vučić je međutim sam sebi najveći neprijatelj.“
(Die Presse, štampano izdanje, 11.06.2014)

Blic i njegovi kolaboracionisti

Novinarizmi/Некатегоризовано
Večeras je na Blicovom sajtu osvanula sledeća vest:

Tim povodom, obraćam se novinaru M.M.V (bez tačke).

Dragi/a M.M.V,

hvala na urgentnom obaveštenju o zdravlju Džordža Majkla. Verujem da ti se u žaru želje da nas, tvoje čitaoce koji po ceo dan sedimo pred Blicovim portalom i čekamo nove vesti, obavestiš o tragičnom događaju voljenog nam britanskog brata Grka Džordža Majkla, omaklo, pa si negaciju glagola „zaobilaziti“ u trećem licu jednine indikativa prezenta napisao/la spojeno, umesto, kao što Gramatika zapoveda, odvojeno. Ako nisi razumeo/la šta sam hteo da kažem, a što je vrlo verovatno, ako uzmemo u obzir gde radiš, piše se „ne zaobilazi“.
Drugo, ne verujem da je proizvod žara, nego pre nekog podsvesnog problema, činjenica da si napisao/la „kolaborirao“ umesto „kolabirao“. Znam, teško je raditi pod švapskom čizmom usred Beograda, čovek se naprosto oseća kao kolaboracionista, dođe mu da doživi kolaps, zar ne? Ali ne brini, mi, verni čitaoci, imamo razumevanja, jer naposletku, to što ti i tvoje kolege škrabate kao da ste juče krenuli u specijalnu školu za lečenje terminalne disleksije, nama ni iz džepa, ni u džep. Bojim se samo da bi se crne Švabe za koje morate da radite itekako zanimale za vašu aljkavost/nesposobnost – veruj mi, njima je svejedno da li si nesposoban ili lenj.
Tvoj Miljan.

Da li treba „doterivati“ ono što pričaju političari? (deo prvi)

Novinarizmi/Некатегоризовано
Ovo je jedna tema o kojoj se u mom medijskom krugu povremeno diskutuje. Da li, dakle, za novin(ar)ske izveštaje ono što političari kažu, a što je često konfuzno, nema ni početak ni kraj, u suštini ne znači ništa, ili ponekad zapravo znači, ali su oni napravili lapsus, treba ispravljati/ulepšavati/sređivati? Deluje mi da većina novinara kod nas jednodušno misli da je odgovor na ovo pitanje „ne“. Ja, budući da ne volim političare, nekada, kada je jasno da je lapsus, pomislim da treba, a nekada, kada mislim da i treba da ispadnu glupi, pomislim da ne treba. I evo prvog primera koji ću izdvojiti za serijal tekstova na ovu temu. U ovoj vesti, B92 je napisao sledeće, citirajući Borislava Stefanovića:

“Postavlja se pitanje da li gospodin Mali i dalje treba da je gradonačelnik posle takvog gafa? Da li Goran Vesić treba da ostane na mestu gradskog menadžera kada je rekao da su ljudi koji su isterani zbog poplave iz kuća u hotelu na Slaviji napravili štetu od 100.000 evra, a hotel to demantovao pa su ih preneli u Krnjaču”, naveo je Stefanović.

Dakle, očigledni gaf koji je sâm Stefanović napravio je upotreba glagola „preneti“ umesto „prevesti“ ili nekog sličnog. Gospodine Stefanoviću, preneti znači preneti i samo to, dakle uprtiti ih i odneti. 

No, ono što su novinari B92 mogli (a nisu umeli verovatno) da učine, jeste da ponegde stave poneki zarez (za one koji ne znaju šta je to, vi to verovatno zovete zapeta), recimo negde u predelu „ljudi koji su isterani zbog poplave iz kuća u hotelu na Slaviji“ – ja ovde vidim samo „kuća u hotelu na Slaviji“ i nije mi ništa jasno. Prvo me zbuni ovo „isterani“ a onda kuće u hotelu na Slaviji. Ne morate sad da mi pišete šta je pisac hteo da kaže, ja vam samo govorim kako to izgleda kad nema zareza.

Negacije, zamenice, red reči, kome je to još potrebno?

Novinarizmi/Некатегоризовано
Danas su „Blic“ i „24 sata“ (tj „Blic“ je preneo da su „24 sata“ pisala, iako su ista firma… o toj temi prenošenja ćemo jednom posebno pisati) objavili vest kako je ugrožen gradski prevoz, da grad nema novca za privatnike i kako isti od 2. juna neće voziti.
U prvoj rečenici piše „Svih 416 autobusa… neće najverovatnije izaći na ulice…“ Osim što nije dobro napisati „svi“ kada se misli „nijedan“, ponovo, kao i mnogo puta, ne valja ni red reči u rečenici. Naime, ispravno, razumljivo, onako kako normalno govorimo, rečenica bi glasila: „Nijedan od 416 autobusa privatnih prevoznika najverovatnije neće izaći na ulice…“ Dakle: negaciju i glagol ne odvajati nepotrebno, jer nastaje dodatna konfuzija u ionako konfuzno napisanoj rečenici.
Znam da mnogi listovi imaju lektore. Znam da su mnogi novinari valjda završili neku školu. No, ponekad se stvarno pitam – da li su ti ljudi uopšte išta čitali u toj školi, da li su učili neki domaći jezik, da li oni uopšte govore? Jer, ko još govori ovako kako oni pišu? Da li, kada pišu, čuju u glavi kako to zvuči? Da li, kada napišu, pročitaju još jednom i vide šta su napisali? Nešto imam osećaj da na ta pitanja nikad nećemo dobiti odgovore.
Go to Top