Author

Miljan - page 2

Miljan has 151 articles published.

Na nebu, Na zemlji, Na Tašu

Nemanja Paleksić/Razno

Moj prvi (ozbiljniji) susret sa fenomenom „Koncert Sinana Sakića“ je bio prije najmanje desetak godina. Stadion „Taš“, tada ruševina u centru grada, mi je bio jedan od omiljenih štekova, jer se podno one stjenčuge moglo slobodno cirkati, zavariti ili provesti kvalitetno vrijeme sa osobom koja vam je tih dana bila u fokusu. Plus sam tad imao ribu u V gimnaziji koja gleda na taj isti Taš, tako da je Taš bio idealan izbor za blejanje u sparnim beogradskim ljetnjim večerima. Uglavnom, jedno veče, naš omiljeni štek bijaše nedostupan, jer se rijeka ljudi slivala ka Tašu, za koji sam ja tih dana bio ubijeđen da je van funkcije i da zapravo sem onih par poslovnih prostora predstavlja crnu rupu centra Beograda, prolaz u neke druge dimenzije. Očigledno da nisam bio u pravu. Malo sam pogledao profil ljudi, način oblačenja i shvatio po dresovima ekipe hokejaške ekipe Kolorado Avalanša (za koje je tih dana nastupao Džo Sakić, legenda tog klub) da je u pitanju koncert Sinana Sakića. Odmah sam to povezao sa sličnim scenama kojima sam prisustvovao ranije, isto u blizini Taša, dok sam se kao mladi student Pravnog fakulteta upoznavao sa tim dijelom grada, samo što tad nisam znao da su u pitanju ta gotovo religiozna okupljanja fanova perjanice Južnog vetra.

Sinan i Taš -to je jedna od najlogičnijih veza na koju ćete naići. Sinan je godinama držao Taš u životu, dok su se te legendarne arene mnogi u Beogradu stidjeli ili je zaobilazili (a na sva usta kritikovali ko sve gostuje tamo i lamentirali nad prošlim vremenima), dotle je Sinan istrajavao na Tašu kao najadekvatnijem mjestu za svoje koncerte. Taš je tih godina bio u zaista jadnom stanju, tek su vremena na vrijeme bivali održavani koncerti grupa poput Riblje Čorbe, Van Goga ili nekih stranih fosila, ali najviše koncerata devedesetih i dvijehiljaditih na Tašu upravo je održao Sinan. Adekvatnost tog prostora ogledala se u tome što to ruševno stanje odgovaralo sentimentu i društvenom miljeu iz kog Sinan dolazi i kome Sinan pjeva – Sinan je čovjek koji ovaploćuje muku i tegobu običnog čovjeka sa dna, a takvi mu i jesu najvjernija publika. Inače, taj termin „dno“ možda zvuči pogrdno, ali ni sam Sinan ne bježi od toga u svojim pjesmama (U pjesmi „Pijem na eks“ Sinan kaže „Pijem na eks, do dna, do dna, jer tu na dnu zbog nje sam ja, a jedan drugi hit mu se zove „Opet bih do dna“). Ja sam u jednom radu posebno razradio taj motiv dna kod Sinana, ali nažalost taj rad više nije dostupan na netu, izgleda je platforma koja je hostovala te blogove nepovratno propala, ili se to desilo samo sa mojim pisanijima. Samo ću reći da ne treba padati u zamku i povezati dno sa socijalnim ili ne daj bože ljudskim dnom, to bi bila simplifikacija koja bi odvela u stranputicu, ovo je jedna druga vrsta dna, ali i to će jednog dana biti predmet posebnog teksta.

Gledajući te ljude i počevši da pratim fenomen koncerata Sinana Sakića, shvatio sam da je to jedna od stvari koju čovjek mora iskusiti jednom u životu, na stranu moji afiniteti prema toj vrsti muzike (a koji postoje, ali i to će biti u tom drugom tekstu). Zato, kad se pročulo da Sinan nakon dugih 8 godina ponovo pravi beogradski koncert (u međuvremenu je Taš prošao renoviranje), krenulo se u akciju „prisustvovati koncertu Sinana Sakića“. Čak smo uspjeli i da dođemo do nekih karata za goste, bilo je i nekih pregovora da budemo dio, tj. učesnici samog koncerta, ali to je, kao što će se ispostaviti, propalo na našu sreću. O tome malo kasnije.

Sam koncert je bio najavljen za 20 časova, no znalo se da to neće biti ispoštovano, tako da sam se ja solidno kasneći na mjesto sastanka u posljednjem momentu odlučio da idem kolima, što je značilo da nema cuganja, a i postajala je realna opasnost da se ne pronađe parking. Međutim, oko pola osam sam uspio bez ikakve muke i iz cuga da pronađem parking pored crkve Sv. Marka, što mi je probudilo crva sumnje. Tašmajdanski park je bio prepun roditelja sa djecom i mladih parova, ali ništa nije odavalo utisak da se na stotinjak metara očekuje prisustvo bar 10 hiljada duša. Znao sam da Sinanovi fanovi nisu od onih koji će do grada doći kolima, prije će stići autobusom nekog trocifrenog broja, ali ovo nije mirisalo na dobro. Ušli smo na tribine, odabrali smo da se smjestimo na one koje se nalaze ispod parka i već pomenutih stjenčuga, i krenuli da pratimo razvoj situacije. Već tada smo doživjeli jedno prijatno iznenađenje, a to je da je svako dobio poklon u vidu CD-a iz 2011. „Šalu na stranu“, a negativno je bilo da je piće za šankovima bilo u cjenovnom rangu kao na koncertima koji drže izvikane strane zvijezde u Areni – znači 200 dinara pa naviše. Ne baš adekvatno prilici.

Čudno je i publika bila podijeljena, tribine su bile jedinstvene (valjda 900 dinara) a ispred bine je bila neka nelogična VIP sekcija sa kafanskim stolovima (1500 dinara karte), potom neki uski pojas (koji bi trebalo da predstavlja fan pit od 1100 dindži),  iza ta dva sektora cijela druga polovina donjeg dijela stadiona je bio parter od 700 kinti. Već oko pola devet, neka nervoza je nastupila, što zbog utiska da Taš baš neće biti pun, što zbog toga što početak koncerta nije bio ni na vidiku. Međutim, uskoro se stanje popravilo na oba fronta, Taš se dobrano popunio a na scenu je stupila prva „predgrupa“, mada bi bolji termin bio „predizvođač“. I to je bilo prvo iznenađenje, u pitanju su (valjda) neki novobeogradski reperi, Mali Vuk i Žuti. Mali Vuk je zaista mali, klinac je osnovnoj školi, a Žuti mu je stariji brat, ćale, brat od tetke, makro, diler, socijalni radnik, jebem li ga, nismo do kraja nastupa utvrdili. Bilo je to prilično neprijatno, Mali Vuk je imao neki stih „petice u školi“, uglavnom neprijatnost je trajala nekoliko minuta i dvije numere, da bi taj dvojac smijenili ozbiljniji igrači – Sick Touch. Okej, za njih sam čuo, nije ni repovanje bilo loše, no brate nismo zbog toga došli. Onda je izašao onaj koji je očigledno i stajao iza ove koncepcije predgrupa, Ivan Ivanović Đus lično, koji je odrepovao Keš, kolica i još jednu stvar, gdje se njemu i njegovom MC-ju pridružio i neki treći. Đus će kasnije biti protagonista još jednog neprijatnog momenta, ali njegova iskrena ljubav prema Sinanu kao pojavi i cijelom muzičkom izrazu JuVea je nesporna (i solidno dokumentovana na njegovim albumima i u stvarima koje je snimio). Međutim, Sinan jedna od onih veličina kojoj predgrupe ne trebaju – da mu je predgrupa bila Ceca ili da su to Rolingstounsi, opet bi situacija bila ta da je 100%prisutne raje došlo da čuje Sinana, i svi koji su ispred njega u programu su samo smetnja u namjeri da se čuje Onaj zbog koga se došlo.

Sa prvim sumrakom na scenu je izašao i bend koji će pratiti glavnu zvijezdu večeri. Standardna ritam sekcija – bubanj i bas, gitara, dvije klavijature i jedan multiinstrumentalista koji je svirao konge, saksofon a bogami i kaval (i ko zna šta još ali sa naše pozicije se nije ni vidio najbolje). Bend kao i na njegovom posljednjem koncertu na Tašu 2008. a djeluje i da su momci isti (za bubnjara i gitaristu sam siguran da su to oni sa certa iz 2008, kao i za jednog klavijaturistu).

Koncert kreće pesmom Trezan iz 2002. a onda već trećom numerom poseže u riznicu mega hitova koji izazivaju poglede u nebo i delirijum, a to je „Pevaj mi o njoj“. Mušku vokalnu pratnju ekipe Južnog vetra simulira klavijatura, nije to to, ali nije ni strašno, no već se tada uviđa šta će biti osnovna crta ovog koncerta a to je da će kvalitet „izvjedbe“ varirati od totalne neuigranosti do dodira božanskog – evidentno je da bend ima određenih problema, klavijaturista se nakon prve numere žalio toncu da ne čuje ostatak benda, neke pjesme su zvučale katastrofalno, u nekim je djelovalo da uopšte nisu u istom tonalitetu, ali neki (uglavnom klasici iz zlatne faze JuVe iz sredine ’80-ih) su djelovali vrhunski. Na sve to se nadovezalo i već poznato Sinanovo ispadanje iz ritma, produžavanje fraza kao i uskakanje u foršpile prije završetka istih ili nakon nedovoljnog broja obrtaja.

Bend se uštimava, Sinan takođe, djeluje kao da je u kondiciji i cijepa ispostaviće se za njegove standarde prilično dug prvi blok – „Pijem na eks“, „Nije moje srce ludo“, „Zoko moja Zoko“ (u kojem po prvi put žestoko sjebava orkestar upadom u nevrijeme), „Ja poklanjam zlatnu burmu“ te zatvara sa dva potcijenjena klasika iz stare faze – „Ona je prošla bez bola“, hit koji Sinan sa pravom mnogo voli ali koji je publika ispratila mlako (kao i na koncertu 2008.) i „Lagala si“, a druga stvar zvuči bolje nego original (što je raritet) i koji je izazvao mnogo bolju reakciju publike. Potom slijedi provjerena stvar „Pokloni poljubac prijatelju starom“ i kraj u vidu „Minut dva“ koji je bend odsvirao u nekom totalno rege fazonu, koji je dobro došao da se malo iskuliramo.

Dodatno kuliranje slijedi u vidu prvog gosta, Kebe, koji je mrsio muda nekom pričom o svojim i Sinanovim počecima u Loznici, a potom je otpjevao svoje dvije stvari – „Nemam drage, nemam druga“ i „Kukavica“, da bi onda pozvao Sinana na duet i pa mu šuknuo tako što je počeo himnu svih cigana (navijača CZ) – „Imao sam“, na šta je Sinan iskreno popizdio i otišao sa bine, što je bio jedan žestok WTF momenat ovog koncerta. Keba je vidio da je napravio sranje pa je pozvao Sinana i krenuo da pjeva njihov duet (onaj neki vinski, ne sjećam se naziva, jebem ga) ali ispižđeni Sinan je bio neupotrebljiv tako je Keba skratio ovu stvar i svoj nastup završio fijaskom. Usput je i pozdravljao familiju, snaju Severinu u prvom redu, sve ukupno Keba ide u folder „neprijatnost“.

Kreće drugi blok stvarkom „Do dna“, potom se Sinan nadovezuje pjesmom posvećenom njegovoj ženi „Sabina“ i onda slijedi jedan od vrhunaca koncerta, pjesma uz koju se lome flaše o sopstvenu ili tuđu glavu, a to je „Miko druže moj“. Bend zvuči sjajno, sam foršpil je jedan od najboljih momenata narodnjačke muzike kod nas, publika je u transu, pale se baklje, pogledi se upućuju ka nebu, ljudi se hvataju za glavu… I onda Sinan ide na drugu pauzu. Jepse Sinane. Što je najgore, u pauzi nas zabavlja Ilma (valjda se tako zove) Karahmet (valjda se tako preziva), pobjednica ili učesnica nekog talent šoua, koga boli kurac. Uglavnom, Ilma pjeva, sabija, glas joj je čist kao izvorska voda, ali… Ilma pjeva na matricu, ima harizmu panja i što je najvažnije, Ilma nije Sinan. Pjeva Kaliopi, Mariju Šerifović i još neku pjesmu, ali kao što rekoh, koga boli kurac. Ilma, super si, bićeš sjajan session pjevač, cover pjevač, studijski pjevač, bek vokal, ali Ilma, ti nisi Sinan. Hvala ti, povuci se u svoje odaje ili VIP sekciju.

Sinan se vraća na binu, valjda se ispeglao u međuvremenu u bekstejdžu, kreće jedan solidan blok gdje između novijeg kafanskog hita „Za dušu za džabe“  i jednog hita prilično atipičnog za Sinanovu JuVe fazu, to je više šumadijsko-ibarska magistrala stvar „Evo me drugovi“ ubacuje jednu od svojih najboljih, a i on sam, u jednom od rijetkih obraćanja publici (a da to nije rudimentarno „Eeeeej“) kaže da mu je to autobiografska – „Hajdemo dalje moja tugo“. To daje dovoljno gasa publici da izdrži i sledećeg gosta, koji, ruku na srce, se i ponajbolje uklapa u cijelu koncepciju ovog koncerta, a u pitanju je Muharem Serbezovski.

E sad, Muharem pjeva dvije pjesme koje se idealno uklapaju u repertoar Sinana Sakića, a to su „Sine moj“ i „Za venčanim stolom“. Nivo patosa je već u crvenom, već se prelazi u kraljevstvo Tanatosa, ljudi su u ozbiljnoj dilemi kako da okončaju ovu nepodnošljivu količinu tuge, depresije i očaja, da li skokom sa tribina u parter ili da se popičkaju sa prvim do sebe pa da se potežu noževi, međutim, moj problem sa Muharemom je što on pjevački isuviše voli da se kurči, pa pjesme userava i upropaštava do kraja bacanjem u visine, promjenama oktava i klasičnim izdrkavanjem. Tu on i Sinan časte jedan drugog komplimentima, Muharem pokazuje zavidnu nepismenost izrazima „akapultiranje“ ili čak „akapunktiranje“ i pominjanjem nekih mašina za mjerenje „teligencije“, no uskoro šućur Allahu i Ramazanu napušta stejdž a mi čekamo najveće hitove. Tri gosta svakom koncertu dosta.

I hvala pomenutom Allahu dž.š. – dočekasmo ono najbolje. Nakon zagrijavanja uz još jednu himnu kafane, pijanica i svih mrzitelja staklarskih proizvoda „Sklonite čaše sa stola“ i iskrenu „Ja ne volim rečima već srcem“ Sinana kreće da izdaje glas ali mu on i ne treba jer vadi tešku artiljeriju, raja zna svako slovo teksta i svi pjevaju, a u publici nastaje džumbus poput onog kad je Zvezda dala gol Bajernu 1991. Kreće „Hej otkad sam se rodio“, slijedi „Sudbina me na put šalje“, „Sve je postalo pepeo i dim“, „Na Balkanu (Delija momak)“, „Ne traži je sine“ (u tom trenutku sam se ozbiljno zabrinuo da li će svi perživjeti koncert, Hitna je preventivno parkirala vozilo blizu ulaza tokom ovog bloka, a neki hadžija je fasovao pretres i posljedično hapšenje, reklo bi se zbog pronađenog sadržaja u džepu) nastavlja se uz „Izađi na pet minuta“, „Zaljubljen u tebe“. Sinan ima taj luksuz da mu peak koncerta sa brojem njegovih hitova može trajati opušteno pola sata, ja povlačim sve crne misli u vezi ovog koncerta, otvaraju mi se preostale čakre, uspostavljamo vezu sa Taša preko Sinana i Sai Babe direktno sa precima, potomcima, Šivom, Višnuom i svih 12 velikih gurua, ali onda neko pravi grešku u koracima i tajmingu i umjesto da se koncert završi uz još par najjačih stvari poput „Reci sve želje“ i novijeg hita „Lepa do bola“, Sinan kreće da otvara dušu uz pjesmu posvećenu ćaletu „Matori moj“ (što je ok ali hladi publiku) a onda na binu izlazi Đus, koji preuzima pjevanje od Sinana, onda Đus plače, Sinan plače i… onda su stvari otišle u kurac. Sinan izlazi sa bine, vraća se na (valjda) drugi bis, onda odnekud izvlači „Gradom se šapuće“ i solidnu ali za ovaj momenat koncerta neodgovarajuću „Kraljicu“ i raja kreće da se vrti, cupka i očekuje još jednu ejakulaciju/erupciju kroz ova dva-tri neodsvirana a gore pomenuta hita.

Sinan odlazi u bekstejdž, raja skandira njegovo ime, ali nešto se čudno dešava na bini. Primjećujemo muriju, bend pravi zajedničku fotku i sve je izvjesnije da nastavka neće biti. Sat kaže da smo već desetak minuta iza ponoći, koncerti ovog nivoa decibela u centru grada već treba da su okončani, pregovori u bekstejdžu traju i traju i traju i kako koji minut odmiče sve je izvjesnije da nastavka neće biti. Prilično bezvezno, antiklimaks, a ubrzo na scenu izlaze motači kablova i kreće neka lagana muzika, pale se svjetla i to je znak da treba poći svako svojim putem. Na izlazima, klinci pjevaju za sebe „Lepa do bola“, mi pokušavamo da svarimo da li je ovo bilo planirano ili se neko zajebao u pogledu trajanja cijelog koncerta pa nakon svih repera i Ilmi više nije bilo vremena jer je neko od stanara u Ilije Garašanina zvao muriju.

Bijaše koncert – neću ja pisati fikciju kao Muharem Bazdulj što je napisao knjigu od prisustva koncertu U2, ali definitivno – mnogo je utisaka koje sam ponio sa ovog koncerta. Neke sam već iznio, kao što je onaj o tome kakvo je bilo muziciranje. Poredeći ga sa recimo čuvenom turnejom Južnog vetra koja je snimljena i sad je dostupna na YT, uvidio sam jednu dimenziju tog sastava koja mi je donekle izmicala svih ovih godina – u pitanju je bio skup izuzetnih svirača. Trojac Mile Bas, Perica Zdravković i Sava Bojić je uz asistenciju klavijatura i na istim Zvonka Demirovića i jednog bubnjara pravio fantastičan gruv i zvuk koji je ovaj bend koji prati Sinana tek na momente uspijevao da dohvati.

O publici na ovom koncertu može se pisati, nisam siguran da mi je fenomen publike i ljubavi prema Sinanu bilo šta jasniji nakon ovog koncerta, ali da je „različitost“ bila prisutna i da su gotovo sve grupe bile zastupljene na ovom koncertu, jesu. Ko je tu bio zbog muzike, ko zbog hipsterluka, ko jer ga je zanimao filozofski ili sociološki aspekt, to ne znam, ali većina je znala sve tekstove. Bilo je tu prepičaka sa splavova, sredovječnih parova, par klinki metalki, pijanaca svih godišta, naloženih klinaca, gejeva, hipstera, nekih damica koje biste očekivali prije na kakvom frapućinu ili limunani, bio je jedan tip u majici Mejhema (ja) i još jedan pored njega u majici Bogoslovskog fakulteta (Miljan). Imam pouzdane informacije da su na koncertu bili recimo i članovi SARS-a, a bile su tu i dvije babe od po 60 ljeta. Najmanje dvije. I mislim da su se svi proveli odlično.

A o tome šta ih je privuklo, šta sve to znači i kuda vodi, zašto Sinan imaj taj (polu)božanski status i šta je fenomen Južnog vetra, sve to u nekom drugom tekstu. I ovaj je predug, ali kao i sve što ima veze sa Sinanom, niko se ne štedi, nema štednje kad su emocije u pitanju. Ionako tu svu štednju pojede egzistencijalna inflacija.

Hvala ti za daaaneee

Posted by Miljan David Tanić on Saturday, June 3, 2017

 

Stoka krezuba ili Prvi put jutrom na izbore

Diznilend/Društvo/Miljan Tanić/Politika

Opet sam razočaran. Ne volim da zvučim nadobudno, čak i kad jesam nadobudan, ali vi ljudi ste ili veoma glupi ili vam je mozak podjenako ispran kao onim drugima. Vratim se u nedelju uveče kasno s izbora, vi kukate. Selite se iz zemlje. Gasite svetlo. I slična melodramatična sranja. Sutradan isto. Pa majku mu vražiju. Šta ste mislili? Da ćemo ga pobediti? Pa da li ste vi normalni? Pa da nije izgubio, ostao bi i dalje premijer sa svim moćima koje je do sad imao. Dakle, win-win situacija za njega. Ne, nego vam DS, Janković Isus i ekipa zamazali oči. Slepci jedni.

Dakle, Vučić je pobedio u prvom krugu. Nisam očekivao. Ali eto, pobedio je. Niko se nije ozbiljno bunio. Niko nije uložio ozbiljan prigovor. Dakle, sve legalno. E sad, da li je ok da je on u trci bio s mesta premijera na kojem je stravično povlašćen… to je već diskusija za neku budućnost. Ali eto, pobedio je. Kao Tramp što je pobedio. I sad vi kao histerični Hilarijevci vičete #nijemojpredsednik i protestujete nešto kao protiv diktature, očekujem samo da zabranite prodaju odeće male Milice po robnim kućama. Pa majku mu vražiju. Sad protestujete protiv diktature? Pa gde ste svih ovih prethodnih godina bili?

Nego. Ja sam presrećan. Ovo je najbolji mogući rezultat na izborima u datim okolnostima. Objasniću i zašto, no krenimo redom.

Dakle, ja sam se ove godine oduševio činjenicom da Beli izlazi na izbore. Jer, kao i Beli, ja smatram da je sistem problem i da sistem treba srušiti. A kako to približiti ljudima nego kroz najgoru karikaturu. Mada, ruku na srce, većina ljudi nije toliko inteligentna da to shvati. Ali ajde. Kada se ispostavilo da Belom nedostaje kontrolora na Paliluli, prijavim se da budem kontrolor. Prvi put da se angažujem za izbore više od odlaska pred kutiju.

Veče pred izbore hteo sam da odustanem. Količina neozbiljnosti u dogovorima šta kontrolori treba da rade, kako, s kim, količina kontradiktornih informacije koje su koordinatori slali… bilo mi je sve to previše. Šta će mi to u životu? Ali eto, odem ja u 6 ujutro na biračko mesto. Odgledao jednom kratko video uputstvo koje je sastavila ekipa iz DJB i to je to. Osećam se popišano, idem, treba da radim, nemam pojma. Kad ja tamo, a ono međutim: predsednik odbora mlad momak, 1989. godište, vladajuća koalicija naravno, ali skroz normalan i sve kul. Meni rečeno da treba svi da se predstavimo i legitimišemo, ali ništa niko. Pitam neku ženu, bosanka, 60ak godina, ispred koje je ona stranke, kaže ona „hae!“ i to bi to. Posle kad su SNS stigli sendviči, znao sam. Ali mi nije bilo jasno zašto se neko krije ako je iz vladajuće koalicije, šta je tu strašno i sramotno? S druge strane, i potpredsednik odbora nije hteo da mi kaže ispred koga je. Muljao je nešto kao „ako nisam ispred ovog glavnog onda…“  – „… onda imamo još deset kandidata ispred kojih možete biti…“ Malo je falilo da ih prozivam po spisku. I tako smo počeli da radimo. Ja na lampici, pored mene žena iz DS da proverava lične karte, pored nje devojka iz Dveri (koja nije zapravo iz Dveri) koja traži glasače u spisku i uzima im potpis i tako dalje.

E sad ja da vam kažem nešto. Znate kako kukate na krezube Vučićeve glasače, na nepismene i tako dalje? E, pa ovaj zamenik predsednika odbora, ispred Jankovića, takođe je bio krezub i polupismen. Eto. Šta ćemo sad? A i ta žena iz DS… hajde da ne ulazim u izgled, ali mozak… majko mila. Juče mi je neko rekao da se to zove „matematička inteligencija“ ili tako nekako. Dakle, kad birač dođe, ako ima glasački listić, gledaš koji je redni broj, tako ga najbrže nađeš, pa onda gledaš ime, prezime i ostalo da li se poklapa. Ako dođe bez papirića, ima samo ličnu kartu, prvo pitaš koja je ulica, da vidiš da li je uopšte na tvom BM. Ako jeste, pitaš adresu, po adresi ga nađeš na spisku (da, spisak je sastavljen po adresama), pa onda proveravaš ostalo. Ne pitaš prvo ime. Ali eto, žena nema tu „matematičku inteligenciju“ pa je malo kočila. Inače, Nemanja mi pričao da su kod njega na BM (Savski venac) SNS-ovci bili sekta i svako malo zvali štab… kod mene sekta ovi iz DS. Moraju na svaki neparni sat da jave stanje izlaznosti i ne daj Bože da jave 240 umesto 242. Slatko sam se smejao opsednutosti.

Na mom BM nije bilo nikakvih pokušaja malverzacija. Osim što ljude ne boli baš mnogo ona stvar za svaku tačku pravilnika, pa bi da telefoniraju za stolom i javljaju svojim štabovima izlaznost. Malu iz SNS sam samo pogledao kad je telefonirala, odmah je prekinula vezu. Predsednika odbora sam izbacio iz sale s telefonom. Jer ono, ja sam Hitler za PS. Pravilnik kaže nema telefona, nema telefona. Takođe sam bio i striktan u vezi s važećim listićima (jer sad smemo da precrtamo koga ne želimo, a da bude važeći listić ako je jasno koga smo hteli zapravo). I onda sam shvatio: pa bogtemazo, ovi ljudi su godinama na izborima u odborima i nemaju pojma, a mi se kao čudimo otkud malverzacija i slično.

Takođe nije bilo ni prozivki među predstavnicima raznih strana, sve teklo normalno, tako da sam mirne glave mogao da odem kući da odmorim par sati.

I dođe vreme da se broje glasovi. Sve po PS. Jedino sam morao onu ženu iz SNS da upozoravam da skloni jebeni rokovnik i hemijsku sa stola, da ništa ne zapisuje dok ne završimo sav posao, a i čoveka iz Radikala (maroti Bosanac isto, vozio se s Bebekom biciklom po hrvatskom primorju 1965) sam morao da opominjem da skloni telefon i da nema fotografisanja ničega dok ne okačimo zapisnik na vrata. Kažem ja „sramota me je da moram Vas najstarije članove odbora da upozoravam“. Jes me kurac sramota. Uživam.

Prebrojali sve, Janković vodi, žena iz SNS se čudi ko je taj Janković kad je dobio toliko glasova. Ja kažem zapanjen sam da ne zna ko je Janković, mada me i ne čudi kad vidim iz koje je stranke. A ne zna, naravno, ni ko je Maksimović. Koji je inače oduvao Jeremića, Šešelja, Radulu i ostale.

I onda ja, kao preStavnik Belog, dobijem zapisnik. Osećao sam se kao devojčica na nekom takmičenju za koje se nije najbolje spremila, prvi put je, ali osvojila je treće mesto i sad nosi diplomu kući.

I sad jedna čudna stvar: kao što su se jedva predstavili ko su i šta su, ovi iz stalnog sastava odbora se nisu javljali dobrovoljno ni za potpisivanje delova zapisnika koji ne potpisuju svi, niti su se javili da idu s Predsednikom u opštinu/RIK da se nose glasovi. Na kraju išli jedan momak iz proširenog sastava (Vučićev) i ja. Završili smo brojanje oko devet i nešto, spakovali sve kako pravilnik nalaže, jedino smo sami smislili da oblepimo koverte s važečim listićima selotejpom (jer ne može da stane sve u jednu naravno). Sve zapečatili, zatvorili kako treba. Stignemo u opštinu, koja je od našeg biračkog mesta deset minuta pešice, kad tamo već gužva. Stigli ljudi iz Borče pre nas, imali mesto s 2000 glasača, stigli da prebroje, spakuju, dođu… ja ne kapiram. Mi smo imali 761 glasača, od čega je izašlo 424… kako su ovi stigli pre nas? Evo kako: počeli da broje nekorišćene listiće već u 19.45 h, nisu zapakovali koverte (doneli otvorene dakle), nisu doneli kutiju (gospodebože)… i tako. Dva sata smo još čekali u RIK. Uglavnom zato što niko ko je stigao pre nas nije materijal uredno spakovao. Odbor RIK se krstio kad smo mi došli na red jer smo otprilike bili prvi koji su sve uredno spakovali. Naravno, gomila žena predsednica/potpredsednica odbora kukaju kako ne mogu da čekaju, imaju decu, posao, bolesne roditelje, zamenici nisu tu… i pitam se aman koji kurac ste se prijavili da budete predsednici odbora kad nemate vremena da završite sav posao?

I dođem kući, još uvek uzbuđen jer je Beli treći, i vidim na fejsu očaj i smorim se. Legnem da spavam, probudim se ujutro, i dalje očaj. I time se vraćamo na početak teksta. Koji vam je? Šta ste očekivali?

Vučić je prešao igricu. On zna kako da pridobije raju. Ko je kriv Jankoviću što je okupio oko sebe ljude koje većina još uvek prezire? Tanja Vojtehovska(i, kako već), Sergej Trifunović, DS ekipa, to nisu ljudi koje čekamo. Dočekali smo ih i ispratili, srećan put, doviđenja. Takođe, ceo taj Isus-nastup. Brate, samo u spavaćoj sobi imam 4 Isusa na zidu. Ne treba mi još jedan na Andrićevom vencu. Elitizam, pogotovo taj lažni, isfolirani, ne vodi nikuda. Niste vi toliko kulturni i pristojni koliko mislite. Naprotiv. Pogotovo ne vi koji vređate sirote, neuke, neobrazovane, neuredne ljude koji prate Vučića. Kakvi god da su, oni imaju pravo glasa, i njih morate da pridobijete ako hoćete da pobedite. Dobro, ruku na srce, i ja sam pisao o ljudima koji izgledaju kao deseta generacija incesta ili tako nekako, kad sam pisao o porodičnim šetnjama i s tim u vezi o protestima kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ali to jesu ljudi koji su odnekud došli u Beograd i krenuli da ruše naš grad. No, ovo je malčice drugačije – to su ljudi koji glasaju u svom mestu, za sebe, koji nisu dovoljno obrazovani da shvate da njihov glas stvarno nešto znači. Njima je obećano par hiljadarki da se podmire u lokalnoj prodavnici za jedan glas, i naravno da će ga prodati. No, to je nešto čime se vrli političari moraju pozabaviti.

Inače, ljudi poput Teofila Pančića, koji kažu da je i Beli podbacio, jer je ideja bila da se podigne izlaznost u prvom krugu pa da se u drugom krugu podrži Janković… ovaj… pa greše. Nema veze šta navodno „ljudi oko Belog“ kažu, Beli nikad nije pominjao nikakvu podršku nikome, niti ideju da se tako postavi drugi krug. Jer ono, to što je neko izašao da glasa u prvom krugu, ne znači da će izaći i u drugom krugu. Dakle deco, opet vam ne valja logika.

Šta mi možemo da uradimo? Beli je pokazao da sistemu možemo zadati udarac i bez velike kampanje i para koje ima SNS. Treće mesto na predsedničkim izborima ne da nije loše, nego je idiotski što međ’ njegovim pratiocima ima ljudi koji su očajni (opet, vraćanje na početak teksta, šta ste očekivali?). U suštini je poslao u penziju DJB, SRS, Jeremića, Dveri… dobro, Dveri su isto još mlade, a DJB iako su mladi, mnogo su leteli. Nažalost, niko od njih neće shvatiti poruku i neće otići nikuda. Ali ono što možemo da radimo – i treba da radimo, ako želimo poštene i fer izbore, jeste da se angažujemo na lokalu. Zašto bi u odborima na biračkim mestima sedeli krezubi i polupismeni koje toliko pljujemo kad možemo da sedimo i mi, i da im ne dozvolimo da krše pravila? Zašto ne praviti lokalne pokrete i angažovati se u lokalu? A da, ne može se stići sve, treba pomeriti dupe. A to generalno ne volimo. Takođe, ako dobijate pozive za glasanje za pokojnike, idite u opštinu i ispišite ih iz spiska. Nije to tako teško. Ako ste se udali, promenili prezime, idite u opštinu i promenite to u spisku. Mada možete da glasate i ako ste uneseni pod starim prezimenom. Ne kukajte na izlaznost, naša izlaznost nije uopšte loša. Ne kukajte na apstinente, mnogi apstinenti su ti već pomenuti pokojnici, kao i ljudi koji imaju pravo glasa ovde, a ne žive ovde. I ne pada im na pamet da dođu da glasaju ovde.

Nema razloga za brigu, ništa se nije epohalno desilo. Sad se treba pregrupisati, organizovati i misliti o beogradskim izborima, jer iz Beograda sve kreće. I manite se vođa, lidera, Isus-likova. Budite vi taj isti Isus. Dajte vi primer. Edukujte ljude oko sebe i sebe. Ne posustajte da im pokazujete kako ih AV laže i maže. Ili bilo ko drugi. Budite uporni. Samo tako, možda, možemo nešto promeniti, nikako elitizmom i pišanjem po ljudima odozgo.

Vučić je prešao ovu igricu. Na nama je da programiramo novu.

 


 

Je li govno il’ je drek

Diznilend/Nemanja Paleksić/Politika

Neću o izborima, isuviše je očigledno, isuviše je zicer, pokušaću o jednoj malo dubljoj i univerzalnijoj temi, koja je doduše isto politička. Jedna od omiljenih mantri lokalnih političara jeste da „mi nismo kao oni“. Često ćete ovu rečenicu čuti kada se govori o političkim protivnicima, o drugima nacijama, ali omiljeni objekat ove rečenice će uglavnom biti Hrvati. Ponekad će to biti Albanci, ponekad Bošnjaci, ali zna se ko je arhineprijatelj Srba, ko su Siti u očima pravoslavnih/pravovjernih Džedaja – ustaše! I dok se svi desničari i sa jedne i sa druge strane upiru da ukažu na to da ne da nismo isti, već da ne pripadamo istom plemenu, rasi, a bogami ni da nismo sa iste planete, ja se sve više uvjeravam da smo baš isti kao oni (a oni kao mi), tj. da smo potpuno ista govna.

Ovih dana mi na fidovima raznoraznih platformi češće izlaze vijesti iz Hrvatske – daleko od toga da sam nešto opsjednut događanjima u „Lijepoj našoj/njihovoj“, nije mi ni u domenu profesionalne zainteresovanosti ali ima dosta sajtova i materijala koji su komplementarni onome što čitam (a kod nas ih nema), pa zašto ne iskoristiti činjenicu da se ima štogod pametno pročitati na jeziku koji razumijem kao maternji.

Ovih dana totalni hit na društvenim mrežama i portalima koji se bave događajima u Hrvatskoj jeste nadrealni gaf predsjednice RH Kolinde Grabar Kitarović koji je greota prepustiti prašini zaborava tako olako – naime, predsjednica je, nakon premijere baleta „Labudovo jezero“ u postavci nekog velikog ruskog baletskog (labudovog) muda izašla na scenu, okrenula dupe i leđa baletskoj trupi, od koreografa dobila buket (koji je on dobio prije toga, ali je pomoću tog buketa pokušao da izvadi stvar) i naklonila se publici kao da je upravo odigrala najzahtjevniju ulogu na sceni HNK. Da ne tupim dalje, pročitajte kolumnu na portalu lupiga.com u kojoj je Nataša Škaričić rastavila Kolindu GK na sastavne dijelove.

Elem, čitajući dalje i pokušavajući da pronađem još koji osvrt na ovu fantastičnu budalaštinu predsjednice Hrvatske, onda sam naletio na takođe izvrstan tekst Tomislava Klauškog, koji je malo šire zahvatio problematiku Kolinde i njenog političkog djelovanja. U njemu on iznosi tezu da je Kolinda zapravo više zvijezda, nego li političar (ili to bar više želi biti), da je u permanentnoj kampanji, da ne preza ni od kakvih populističkih baljezgarija ne bi li se približila narodu… Evo par citata iz tog odličnog teksta:

 

Čitava Hrvatska njezin je prostor za promociju: od ribarica i kombajna, preko utakmica i sportaša, pa sve do baletnih predstava. Zidarenje i ribarenje, pjevanje i navijanje, poziranje s puškama i s djecom, prešetavanje u haljinama i naslikavanje uz njezin kartonski izrezak, sve to postalo je sadržajem i okosnicom mandata predsjednice Republike.

Kao što seljakanjem ureda pokušava “okupirati” svaki dio hrvatskog  teritorija, tako svojim javnim eskapadama namjerava i okupirati svaki komadić javnog prostora.

Sve ostalo proglasila je svojom privatnom stvari. Pa čak i službena putovanja.Na to se svela permanentna kampanja predsjednice Republike. Politika je sporedna, premda jednako skandalozna: primarna je nazočnost u medijskom i javnom prostoru kojom se pokušava nadoknaditi, pa i kompenzirati, evidentan politički diletantizam.

Zvuči li poznato? Zapravo je Kolinda Grabar Kitarović neka vrsta kombinacije Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Prvog kopira po ovim gafovima, poput afere „Čokolinda“ (Toma opet ima svoje adute poput onih urnebesnih snimaka ili fotki, kao i izjava poput „Žuti ljudi“ ili NBS), te generalno snalaženju na političkoj sceni poput kakvog slona u staklarskoj radnji, ili, u skladu sa najnovijim gafom, poput junakinje čuvenog Diznijevog crtaća „Fantazija“ gdje balerinu tumači dama koja je nilski konj (kobila? Kako se to uopšte mijenja po rodovima?)

Sa druge strane, ova njena opsjednutost pojavljivanjem u medijima, sopstvenom prezentacijom i podizanjem popularnosti tako što ne propušta niti jednu priliku da se prikaže dijelom naroda podsjeća na jednog drugog srpskog političara, Aleksandra Vučića, koji je u ovoj kampanji gdje se, do sad nečuveno na ovim i ostalim prostorima gdje postoji ikakva politička tradicija i kultura, sa mjesta premijera kandiduje za mjesto predsjednika. Ni taj ne propušta bilo kakvu priliku da pokaže koliko je dio naroda, koliko brine o narodu, pa smo slušali o njegovim radničkim danima u Londonu, o njegovim navijačkim danima, gledali ga kako vadi djecu iz smetova, kako ućutkuje generale, a u najnovijoj kampanji dodatno se radi na imidžu „Aleka, dečka iz kraja, vašeg komšije, običnog momka“. Ništa nije blam ako donosi i promil rejtinga. Međutim, Aleksandar Vučić ima u drugu stranu, koja je zapravo pandan sadašnjem premijeru Hrvatske, Andreju (wink, wink, see what I did here) Plenkoviću koji ima tu tehnokratsku, birokratsku, briselsku crtu koju posjeduje i Vučić. Tako da zapravo formula glasi Plenković + Kolinda = Toma + Vučić (ostaviću na stranu autokratsku crtu Vučića koji bi da sam vlada, to se još ne nazire ni kod bilo kog drugog aktera ove priče).

Kad već pomenuh Brisel, tu je i druga stavka po kojoj se politička scena i politička elita Srbije i Hrvatske znatno poklapaju. Još jedan dobar tekst o stanju na političkoj sceni Hrvatske bih preporučio, a to je isto Klauški, je onaj koji se može sažeti u riječi: „Vani Zavnoh, unutra NDH“. O čemu se radi – kad se komunicira i ima dodira sa „stranim faktorom“, Hrvati će se vrlo rado ponositi svojim antifašističkim naslijeđem. Kad se priča okrene na unutrašnju scenu i za potrebe dobijanja izbora, onda se priča o komunističkim i nacističkim režimima kao istim „totalitarnim“, drže se mise na Blajburgu itd (da vam dam ključ za čitanje – u pitanju su pare, Hrvatsku su tužili nasljednici Jevreja, Srba i drugih žrtava NDH i to za cifru od 3,5 milijardi dolara, pa su se predstavnici hrvatske države na brzinu sjetili da oni sa NDH nemaju ništa, to se u Čavoglavama okupljaju neki ljubitelji kospleja). Slično je i u Srbiji – dok se radi na rehabilitaciji Nedića, Draže Mihajlovića i inih saradnika okupatora, sa druge strane kako koji od naših političara iskorači van granica države priča se o regionalnom pomirenju, svuda se čuju pomirljivi tonovi (sem kad se govori o Hrvatima, jel’te). Da se prikaže koliki je to nivo šizofrenije dovoljno je uporediti izjave premijera Srbije koji je svojevremeno izjavljivao „ubićemo 100 muslimana za jednog Srbina“ a potom išao u Srebrenicu ili to šta je govorio o NATO-u, Nijemcima a sada izjavljuje ljubav Angeli Merkel i podiže spomenike podunavskim Švabama.

Sad ćete reći – pa to je upoređivanje baba i žaba, čovjek evoluira, pa i njegova misao, puno vremena je prošlo blablatruć. Ali evo kontraargumenta – uporedite zvaničnu verziju sajta SNS na srpskom i na engleskom jeziku. Verzija na engleskom je znatno, znatno siromašnija. Zašto? Zato što se na engleski prevode samo neke flah izjave poput „treba da radimo“, „sve je stvar prioriteta“ i slične parole. Verzija na srpskom je znatno sočnija – tu su ove uvrede koje su u fokusu ovih dana, izjave poput „ovaj laže“, „onaj laže“, „potrčko“ itd, pogotovo na sekciji „Saopštenja“, koju sam linkovao, a koja se i dalje pišu u maniru kako su se svojevremeno pisala saopštenja SRS, preteče SNS.

Moglo bi se naširoko raspredati i nabrajati momente po kojima smo mi ista govna, ali možda je i najočitija poveznica Srba i Hrvata to što za komšije imaju te Srbe/Hrvate. I za sva sranja su im krivi ovi drugi, kad god treba malo podgrijati atmosferu pred izbore, opleti po komšiji. Dobri su i Šiptari/Mađari, ali realno, ne pripadaju ovom našem slovenskom korpusu. Muslimani/Bošnjaci jesu tu pod nosom, ali ih je isuviše malo, a i svojataju ih i jedni i drugi. Makedonci-Slovenci? Pa to i nisu prave nacije. Zna se ko pretenduje na status alfa mužjaka na Balkanu. Mogu biti alfa i jedni i drugi, mogu biti beta, što se mene tiče mogu i omega, to ne potire činjenicu da su ista govna kojima manipulišu ti isti političari koji će se radi ostanka na vlasti dogovoriti o svemu dok ne stigne prvo predjelo na večeri u Karađorđevu, a ti narode glabaj kosti. Da ne kažem da glabaš nešto drugo.


 

Dopisi iz Švabije – Dan pretposlednji – Zašto bih voleo da (i dalje) živim ovde?

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Ok, za početak, „ovde“ nisam nikad ni živeo. Ja sam živeo na severu, u već pominjanom Getingenu. Južno od Frankfurta za mene ionako nije „prava“ Nemačka, a Bavarska nije Nemačka uopšte. Zapravo, ovde Bavarsku zovu „unutarnemačko inostranstvo“. No, evo već skoro četiri godine redovno boravim 2-3 nedelje godišnje u Štutgartu i navikao sam se toliko da već po gradu susrećem ljude koje poznajem. A i član sam biblioteke, na šta sam posebno ponosan, budući da se ista nalazi redovno na listama najlepših biblioteka sveta. O tome kako je opremljena i šta sve može da se iznajmi – i u elektronskom obliku, dok sam u Srbiji, da ne govorim.

Razlog broj jedan iz kojeg bih voleo da živim ovde je isti zbog kojeg dolazim ovamo na odmor – da se osećam kao normalan čovek u normalnoj zemlji. Ovde možeš da budeš žut, zelen, šaren, da imaš dve glave i pričaš ne znam koji jezik, niko te ne gleda, i posebno te ne ocenjuje kroz to. Sećam se šoka bivšeg mi dečka kad sam ga doveo ovamo i kad je video vozača autobusa sa onom modernom alkom koja ne visi na uhu nego je umetnuta u donji deo uha i čini ogromnu rupu, ili prodavca čije su ruke prekrivene tetovažama. Nema licemerne folirancije uniformisanosti i sličnih sranja kao kod nas – tetovaža i pirsing, razne frizure i boje iste nisu nešto što čini čoveka. Takođe, niko ne pilji okolo razrogačenih očiju u razne boje kože, oblike lica i načine odevanja koje susreću svakodnevno na svakom ćošku.

Drugo: prevoz. U Getingenu sam se prošle godine razočarao – i dalje postoje samo autobusi, a grad je zbog nekih dugova skratio i ukinuo mnoge linije, te je vikendom faktički nemoguće stići iz jednog dela grada u drugi bez velikih kašnjenja, jer prevoz ide toliko retko da je lakše ići pešice. U Štutgartu međutim, i posebno u još većim gradovima, prevoz manje više funkcioniše besprekorno i postoje mahom tri opcije: autobusi, gradska železnica (tramvaji koji obično funkcionišu i kao podzemna, tako što se na određenim tačkama u gradu jednostavno spuste ispod zemlje) i „brza železnica“ (S-Bahn), koja se nalazi nivo ili dva ispod podzemne, vozi uglavnom šinama „običnog voza“ i ima mnogo manje stajališta, čime se kreće brže. Raspored vožnje je vrlo jasan, na svakom stajalištu piše kad tačno prolazi prevoz otuda, a česta su pojava i semafori na kojima piše za koliko minuta stiže prevoz. U Štutgartu odlično funkcioniše i aplikacija za pametne telefone uz pomoć koje u par koraka izračunate najbržu trasu od tačke A do tačke B, čak uz prikaz deonica koje morate da pređete pešice od jednog stajališta do drugog u obliku GPS mape. Iz jednog dela grada u drugi se tako može stići s dva različita prevoza za nekih petnaestak-dvadeset minuta. Htedoh da kažem „zamislite da tako stignete s Karaburme u Zemun“, ali se setih da, u optimalnim uslovima, i to može – do Zelenjaka i onda 706. Ali kapirate već. Karte za prevoz su razne, od dnevnih, preko nedeljnih, mesečnih do godišnjih, sa ponudama za pretplatu, čime dobijete dva meseca besplatno. I najbolje: noćni prevoz vozi do 4-5 ujutro i u njemu važe dnevne karte.

Treće: dostupnost svega. Dok mi kolektivno patimo od toga da sve bude „urbano“, ovde je tako nešto potpuno nebitno. Jeste, u manjim mestima je lošiji prevoz, manje mogućnosti za izlazak, manje kulturnih dešavanja… No, ljudi ovde nisu opsednuti izlascima kao mi (radnom nedeljom rade, uveče i vikendom kuliraju kod kuće ili prave izlete, naravno, izlaze uveče, ali ne tako ekstremno kao mi) i ulice, posebno u naseljima, uveče umeju da deluju sablasno pusto. No, najveća razlika između „ovde“ i „tamo kod nas“ je u dostupnosti svega što želite da imate. Svi znamo kako je nama koji živimo u Beogradu mnogo lakše da dođemo do razne robe koju želimo da kupimo u odnosu na bilo koji drugi grad u zemlji. Znamo da se skoro celokupna ekonomija koncentriše na Beograd (doduše, budući da skoro trećina stanovnika zemlje živi u Beogradu, nije ni čudo). Ovde važi moto: ako nema na Amazonu, nema nigde! Dakle, nema veze u kojoj vukojebini živite, možete da naručite sve na kućnu adresu i ništa vam ne fali, gde god da živite. Dok ja u Beogradu u centru grada ne mogu da nađem pamučne čarape i običnu majicu, jednobojnu, bez natpisa, te moram da bauljam po buvljacima i kineskim prodavnicama, ovde se sve može naručiti. I vratiti ako ne odgovara. Bez smaranja sa servisima. Desilo se recimo da sam kupio slušalice koje mi nisu odgovarale i da ih za dva sata zamenim za neke koje mi pašu više. Kod nas sam microSD karticu koja je došla zapakovana s defektom morao da nosim prvo na servis. Takođe, dok mi imamo jedva jedan i po, dva maloprodajna lanca, samo u Štutgartu ih ima 5-6 i imaju prave popuste kakve možemo da sanjamo samo. O biciklima i električnim automobilima na iznajmljivanje ću morati posebno da pišem™.

Četvrto: cene. Kad sam ljudima govorio kako su ovde namirnice mahom iste cene ili jeftinije nego kod nas, sa retkim izuzecima da su cene više (recimo hleb (doduše, naš hleb ne sme ni da se usudi da se poredi s hlebom ovde) i sveže meso su skuplji). Odeća je neverovatno jeftinija, posebno u prodavnicama poput „Primark“  – Nemci tu robu doduše zovu moda za bacanje (dakle obučeš jednom i ćao), ali sam ja ponosni vlasnik nekoliko pamučnih trenerki od po 7€ koje mi traju i traju. Dakle, dok kod nas lošu robu plaćamo skuplje nego što treba, nemački „loš kvalitet“ traje duže. O ceni tehničkih uređaja da ne govorim – samo jedna stvar: platio sam microSD karticu za telefon, 64 GB, celih 12€. Dakle, odnos zarade i cena je neverovatan – dok mi u proseku trošimo oko 80 % zarade na potrošačku korpu, ovde je to oko 15 %. Naravno, Nemci su i svetski prvaci u štednji, te na svakih zarađenih 100€ uštede po jedan evro. Inače, tračak svetlosti: cene i popusti u C&A i New Yorker recimo su ovde i kod nas identični.

Peto: školstvo i jezik. Znate već legende o tome kako je ovde školovanje besplatno i mnogi od vas među mojim poznanicima su uživali blagodeti postdiplomskih studija ovde. Ko želi da se školuje, ima svaku priliku za to na zlatnom tanjiru. Jezik? Rekao sam više puta kako kada pričam nemački imam isti osećaj kao da masturbiram. Za razliku od našeg i dalje potpuno haotično neuređenog jezika u kojem nemamo dobre, aktuelne enciklopedije, rečnike, udžbenike (jer nije sve još ni standardizovano, a i SANU ima pametnija posla nebavljenja bilo čim suvislim ili bavljenja politikom umesto da napokon izda naredno slovo rečnika, a ne daj bože da ažurira ona slova koja su izašla još sredinom prošlog veka), i u kojem se utrkujemo da vezujemo isključivo jedan izraz za jedan pojam, nemački odiše mnoštvom mogućnosti izraza kakve nisam nigde drugde susreo. I najbolje: sve je proverljivo. Sve. Ne postoji dilema koju ne možete lako i brzo da rešite. Bez glavobolje.

Šesto: ljudi nisu hladni kao što mislite i gledaju svoja posla. Jedno da znači da, ne znači ne. Predusretljivi su, ljubazni i pošteni. Fasade kuća su čiste, ulice su čiste, nema vandalizma kao kod nas da neko razbija eto onako autobusko stajalište, zapali kontejner ili tako. I ni dan danas mi nije jasno zašto je njima stalo da im sve bude čisto, a nama nije. I verujte mi, nema veze s kaznama.

Sedmo (i poslednje za sada): mali čovek je zaštićen. Nemci su doduše izmislili birokratiju ali nema šanse da vam se ovde dešavaju priče sa šalterskim službenicama, državnim organima, kršenjem potrošačkih prava – sve ono što smo u međuvremenu navikli da prihvatamo kao svakodnevicu kod nas. I konkurencija čini svoje, te se svi utrkuju da mušteriju drže kao malo vode na dlanu. A država gleda kako da troši što manje novca, te nema sumanutosti u administraciji kao kod nas. No, postoji i ono drugo naravno: ovde mali čovek ume i hoće da se bori za svoja prava i ceni svaki cent koji zaradi, dok mi odmahujemo rukom na nepravde – sitne i krupne, i mrsko nam je da se sagnemo kad nam ispadne koji dinar na ulicu.

Zašto onda ne živim ovde? Eee, to je priča za drugi put.

 


 

Slučaj „Beli“ ili ozbiljnost na političkoj sceni Srbije

Diznilend/Miljan Tanić/Politika

Daleko sam, pa me ono što me inače slabo dotiče, dotiče još manje. No, nešto što me uvek dotiče je kad me ljudi čiji intelekt cenim razočaraju na tom nivou. Bilo da je u pitanju prevelika histerija u vezi sa predsedničkim izborima, jer predsednička funkcija nije takva da joj se pridaje toliki značaj, bilo da je neobaveštenost o osnovnim načinima funkcionisanja nekih stvari zbog kojih se zajedno s ostatkom interneta uzrujavaju, bilo da je kad pokažu kako su uskogrudi i uskoumni da ne vide belo pred nosem.

Mnogi oko mene na fejsu ovih dana pišu protiv Belog – kažu kako je neozbiljan, kako je to cirkus što on radi, kako je sve to sprdnja nedostojna politike i svašta nešto još. Isprva su to bili pojedinačni glasovi u masi zaokupljenoj agitovanjem za ovu ili onu opciju, no sada je to odjednom postao ceo hor ljudi i iskreno, zbunjen sam.

Svako ko je iole školovan i inteligentan, trebalo bi da zna kakav je mozak potreban za dobru parodiju. Nažalost, ovih dana ljudi odmahivanjem rukom na Belog pokazuju da zapravo nisu mnogo zadržali iz škole. Takođe, doovoljno je malo se raspitati i videti da program njegovog pokreta nije nimalo neozbiljan. Čovek je samo uzeo parodiju kao način da razobliči sistem u kojem svi zdušno učestvujemo, i u kojem smo mi koji redovno nemamo za koga da glasamo jer nećemo da glasamo za zlo, bilo ono manje ili veće, i nećemo da jedemo govno, bilo ono malo ili veliko, jer zlo je zlo, a govno je govno, pod udarom moralista da se glasati mora, nema veze što nema za koga.

No, gospodo, zašto ne prihvatite da je sistem truo? Da sistem mora da se čupa iz korena? Zašto vam smeta Beli, koji se pritom jasno izjašnjava kao PRELETAČEVIĆ, a ne smetaju vam večiti preletači za koje glasate 25 godina i koji partije menjaju kao čarape?

Da li zaista moram da nabrajam za koga vi glasate i ko sve sedi u skupštini bar 15 godina?

Meni je uvek najfrapantniji primer Palma. Čovek koji misli da su Betoven i Mocart bili živi kada je on bio mali, čovek koji mrtav ’ladan kaže u Jagodini nema pedera, čovek koji se i pored sudske presude oglušuje o zakon o diskriminaciji, čovek koji se zove, očigledno zvanično, PALMA. PALMA?! Imao sam nesreću da sam gledao neko skupštinsko glasanje, javno, s prozivkom, i prozva ga predsedavajuća: „Marković, Dragan PALMA“. I to je ozbiljno?
Ili Velja? Večito pijani, koji tuče novinare i kojem je „kraduckanje“ ok?

Vučić? Citiraću Predraga Popovića: „Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt“ sat od 42.000 evra…“

Ostatak teksta možete videti ovde. I da li zaista treba razgovarati o ozbiljnosti čoveka koji jedini govori kako nema šanse da osvoji 50 % glasova, dok ceo ostatak države tvrdi baš to, da bi posle izborne pobede rekao „Eto, govorili su nema šanse!“ – Da, TI si govorio. Samo ti. Zatim o tome da će u kampanji biti pet dana, da ne troši ni dinar na kampanju, a spotovi niču sami od sebe i još na YouTube ne možeš da pogledaš ništa, a da ti ne iskoči prvo on? A pre toga se kleo da se neće ni kandidovati? Zaista? Ozbiljnost? Da li stvarno treba podsećati na „za dve godine“, „prvi put u istoriji“, aferu džak glasova, najave da ćemo saznati ko je iz vlade kriv za prisluškivanje njega i Tome, ukradenu ličnu kartu Andreja Vučića… lista bi bila preogromna. Ali vama je pamćenje ionako kao u zlatne ribice. Iako ne volim teleprompter, ovde imate spisak tridesetak obećanja, stanje 2014. Dodajte tri godine i beskrajne sate Vučića na televiziji. Usput, navedite mi bilo koju jasnu, opipljivu reformu osim smanjenja plata i penzija. Godinama se priča o nekim reformama, evo i Merkelova ga hvali opet, a ja nemam pojma o kakvim reformama je reč. Uostalom, ako je vama način na koji on apsolutistički vodi vladu ozbiljan, mislim da treba da stavite prst na čelo.

Zatim ekipa „diplome“. Toma, Mali, Slina, pa čak i nesrećni Gangula koji je najbolji političar među njima za svoje „podanike“. Zato je i pobedio ponovo. JorgoBanka? Rističević? Dačić? Vulin? Marko Đurić?  Martinović, nekadašnji recenzent Šešeljevih knjiga protiv Tome i Vučića, a sad mu samo uši vire iz Vođinog dupeta? Zorana? Dinkić? KARIĆ? Chaddah Jovanovic? Pa o svakome od njih roman da se napiše… Hiljade i hiljade poltrona, preletača i inih po strankama koji sede u skupštinama, opštinama, odlučuju o vama i vašoj budućnosti i… to vam je OK? A Beli nije? Pa stvarno ste neozbiljni. Ali dobro, ja ionako mislim da smo kolektivno društveno i politički nezreli i da mi ne želimo promene. Mi želimo vođu i da nemamo nikakvu odgovornost. Hleba i igara. Za bolje i nismo. Ali, i dalje sam zapanjen količnom ljudi koje cenim a kojima smeta Beli na izborima, a ne smetaju im tropska drveća. Za kraj, evo mali podsetnik o tome za koga vam je skroz OK da glasate:

P. S. Ovo je samo jedan video, pogledajte slobodno i ostale. Možda vam dođe do mozga.

 

P. P. S. Mogli biste i bar malo da se zapitate, ako već ne umete da se divite, kako dečko rođen 1991. godine ima takav efekat na ove prekaljene političare da su se svi usrali od njega.


 

Dopisi iz Švabije – Dan srednji – Getingen

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Hteo sam da pišem češće, imam čak i o čemu, ali ono, odmor je. Pisaću. Ima vremena.

Dakle, prvi vikend prošao, seo sam na voz za Getingen, grad u kojem sam proveo pet godina kao izbjeglica izBosne devedesetih godina prošlog veka. Nije prvi put da idem tamo od tad – bio sam u oktobru prošle godine na dva dana, i tad je sve bilo super. Spavao sam kod jednog rođaka, s rodbinom se video kratko, video neke prijatelje iz škole, nostalgija, 19 godina me nije bilo, sve super.

Zadnji ulaz u sportsku halu u kojoj smo živeli 1992. Posle sam namerno išao u tu školu – Gimnazija Teodor Hojs.

 

Rodbina k’o rodbina, nezadovoljna što sam bio kratko. Sednu mi za vrat da moram da im dođem duže. No, kao što svi znamo, rodbina nije isto što i odmor, zapravo daleko je od toga, te sam sada regularni odmor produžio malo kako bih taj „višak“ vremena proveo kod rodbine i dragi bože, kako sam samo dobro kalkulisao.

Gimnazija Teodor Hojs – u čijoj sam sportskoj hali živeo, a onda posle pohađao školu.

Ja sam Nemac. Ja kad kažem „ne“, „nisam gladan“, „ne pijem kafu“… to znači tačno to. I ne volim kad me neko pritiska oko toga dalje. Ako sam gladan, reći ću. Naročito rodbini, nisam stidljiv. Ali ljudi valjda ne razumeju da si odrastao čovek, jer te nisu dugo videli. Niti da si navikao da jedeš malo (da, jedem par puta dnevno, male porcije, ne dajte da vas izgled vara!). Ili da umem da odem u grad u kojem nikad nisam bio, a da se ne izgubim. Ako me je odrastanje u Nemačkoj naučilo nečemu, to je da budem samostalan. Stoga ne volim kad se neko potpuno nepotrebno brine za mene. „Bio si ceo dan gladan u gradu!“ – pobogu, imam 35 godina. Kad sam gladan, kupim da jedem. Ali dobro, nije kao da su namere loše… s druge strane, svi znamo šta je popločano dobrim namerama.

Teodor Hojs Štrase 7, gde su Tanići živeli pet godina

Bio je radni dan pre podne. Drugar iz škole (kojeg sam prošli put video prvi put posle 22 godine) pozvao me na doručak. Našli smo se u centru, otišli u neki hipsterski kafić na doručak, izašli oko pola dvanaest vani… tišina. Ja zbunjen. Strogi centar grada, jedna od onih uskih, sporednih uličica, kosi se s jednom od onih malčice širih kroz koje prolazi samo gradski prevoz – zapravo u tom trenutku potpuno nečujno prolazi bus – nije da nema ljudi uopšte, ali tišina. Pitam ga da li primećuje tišinu, on kaže ne baš, nije ovo ništa. I onda se setim kako je nedeljom u pešačkoj zoni. Zamislite Knez Mihailovu nedeljom popodne praznu. Skroz. Nemoguće? Baš tako. Ovde je to normalno. Prodavnice zatvorene, ljudi odmaraju, tišina. Malo je spooky ali tako je. Nekada mi se to dopadalo, sad više nisam siguran.

Centralna pešačka zona, zgrada u kojoj smo kratko stanovali

Kad smo se vratili u Bosnu, Getingen mi je mnogo nedostajao, sanjao sam da se vratim da živim tamo. Imam čak koleginicu s fakulteta koja tamo živi i na koju sam užasno ljubomoran, ali sad definitivno ne bih da živim tamo. Otkako ponovo dolazim u Nemačku, dolazim na „mrski jug“, u Štutgart, i navikao sam na to da se uvek brzo krećem gradskim prevozom svugde, na malo življi život u gradu (iako je za naše uslove i ovo bensedin bukvalno), na više dešavanja… U Getingenu recimo postoje recimo samo autobusi. Nema tramvaja, nema podzemnih vozova, i još je grad imao neke silne dugove pa je prevoz skraćen maksimalno i vikendom je skoro nemoguće stići nekuda brzo. Doduše, u gradiću od malo više od 100.000 stanovnika, šta da očekujem? I sad sam tužan što ne bih da živim tamo, što je istovremeno i smešno. Jer u Nemačkoj je manje više svejedno gde živiš, svugde je sve dostupno (za razliku od Srbije, je li). Doduše, kažu da u Ludvigshafenu nipošto ne treba živeti. Koncentracija najvećeg ludila koje možete zamisliti iz distopijskih filmova je tamo. Kažu.

Nikakva neobična pojava u centru grada

Još nešto što sam nekako osetio ovog puta bilo je… kao da grad odumire. Kao nešto što ima rak, ne umem drugačije da objasnim. Onda su mi drugari skrenuli pažnju o čemu je možda reč: prvo, bio sam par kišnih dana tamo, raspoloženje onda ide svakako na minus, a i grad je univerzitetski, ne industrijski. Što će reći da imamo mladih ljudi, mnogo mladih ljudi… i starih ljudi. Nema srednje generacije. Bukvalno ogroman jaz za nas od 35-60 godina recimo. I to je svakako čoveku koji je navikao u međuvremenu na pune ulice ljudi non-stop neobično.

Gänseliesel – Devojčica s guskama. Zaštitni znak grada. Oni koji su upravo postali doktori nauka je redovno kite.

Kad smo kod univerzitetski grad – Getingen je toliko poznat da se pominje i kod Puškina u Evgeniju Onjeginu. Ovde je rođen i radio Gaus (starih 10 maraka, Gaus a iza njega poznate zgrade, domovi nauke u Getingenu). Oto Han je ovde podelio atom i omogućio tako svašta dobro… ali i pravljenje atomske bombe. Ruku na srce, Han je zajedno sa kolegama Nobelovcima Bornom i Hajzenbergom pripadao „Getingenskoj osamnaestici“, grupi naučnika koji su se borili protiv vojne upotrebe njegovog dostignuća. Maks Plank je radio ovde. Bizmark je bio počasni građanin. Braća Grim su živela i radila ovde. Grupa Guano Apes je iz Getingena. I tako dalje, i tako dalje… listu poznatih ličnosti iz Getingena, ili onih koji su dobili počasnu titulu građanina, možete naći ovde.

Crkva Sv. Jakova u centru grada

Na kraju… ne znam šta da mislim. Drago mi je da sam video rodbinu i prijatelje (od kojih većina ne živi više tu), drago mi je da sam video grad, ali ne verujem da bih posle iskustava u Štutgartu mogao da živim opet u tako mirnoj sredini. Odnosno, naravno da bih mogao, ali ne bih hteo.

Moja prva prava škola u Nemačkoj

Ponekad povratak na stara mesta nema tako dobar učinak. Uradićemo re-evaluaciju iduće godine, tad planiram da idem kad bude leto, pa ćemo videti utiske.


 

Dopisi iz Švabije – Dan prvi – Hallo, Stuttgart!

Diznilend/Miljan Tanić/Putovanja

Jebeš mi sve ako jutors nismo sleteli u Minhenu i kotrljali se lagano do Štutgarta. Kome nije mrsko, evo ima tu dole video klip sletanja i poletanja, pa vidite. Kažu jeftinije je aviokompaniji tako da se sleti tamo daleko pa da se lagano kotrljamo do terminala. Nastavi da čitaš

O bratskoj ljubavi

Miljan Tanić/Život

Kad sam bio mali, imao sam brata. Zvao se Mladen. Imao je cerebralnu paralizu. Pisao sam o tome na fejsu.

Godinu dana posle njegove smrti, rodio se Srđan. Voleo sam ga mnogo. Dok nije počeo da hoda, govori, misli. Samo smo se svađali i tukli, i naravno, ja kao stariji sam uvek izvlačio deblji kraj. Ali, dobro…

Ne znam kako se desilo da je on maltene bio preseljen kod babe i dede (tatinih roditelja) i da je već od druge godine (otprilike negde kod prvog maminog i tatinog razvoda (da, dobro ste pročitali, prvog od tri međusobna razvoda)) vreme uglavnom provodio kod njih, a ne kod kuće. On je bio privržen tati i njima, ja ne baš. Ja sam bio (i ostao) mamin sin. Ko misli da je to loše, evo otvoreno kažem: idiot je. Mama je, ipak, mama.

Kad je počeo rat, ja sam pobegao s mamom u Hrvatsku, pa Švedsku, pa Hrvatsku, pa Nemačku, a on je ostao igrom slučaja (odnosno igrom spletki i zavera koje su i za uslove latinoameričkih serija prekomplikovane i neverovatne, ali o tome možda neki drugi put) kod tatinih.

Sad treba da imate u vidu da je Srđan od početka fizički ličio na mamu i njenu stranu rodbine (garava kosa, gusta, tamnoput) a ja na tatinu (beo kao sir, isto tamna kosa ali daleko svetlija nego Srđanova, i ni izbliza tako gusta). Od njega je napravljen mali Srbenda, tri prsta i te fore, a ja sam izgovorio – ničim izazvano – rečenicu „ja nisam Srbin“. Pa sam pred nekom vrstom porodičnog veća morao da obrazlažem zašto. Imao sam nekih šest, jedva sedam godina mislim. Takođe, Srđan je (opet, više na maminu braću) bio mali Balkanac – psuje kao kočijaš (tipična zabava baba i deda na Balkanu: naučiti unuče da psuje), voli fudbal, da se igra rata, Miljan je mamina maza, plačipička, ženskonja, Miljan čita knjige i sluša muziku i voli da sedi kod kuće. Reč na p se tad valjda još nije pominjala. Valjda.

I tako ja odem s mamom, on ostane kod babe. Dve i po godine nismo znali ništa jedni o drugima, mama je non-stop bila nadrogirana tabletama za spavanje, pretila da će da se ubije, mislili smo da su svi mrtvi. Onda smo preko Crvenog krsta uspostavili kontakt, mama i tata se pomirili i tako dalje.

Godine 1997. smo se vratili iz Nemačke, Srđan i ja se vidimo prvi put posle pet godina. Par dana je sve bilo u redu… a onda kao da ništa nije bilo između. Svađe, ljubomora (zašto Miljan dobija pare za ručak kad ide u školu, a on ne recimo – iako Miljan ide u prvi srednje u grad, a on ide u osnovnu u selu haha), i nešto u čemu se godinama usavršio: tačno je naučio koja su mi „crvena dugmad“ i uživao je da ih pritišće i izluđuje me, uživajući u mom živciranju. Kad je počeo da uči nemački u školi, nikad nije hteo da me posluša ni oko čega – nekad bi i namerno pogrešno izgovarao da bi me nervirao. Pravi pravcati brat, dakle.

Treba napomenuti i da sam se ja vratio iz Nemačke još „otvoreniji“ nego što sam bio kao dete, ono tolerancija, kosmopolitizam, slušam stranu muziku, nebitno je koje si nacije i vere i to. On, dete seljačić, sluša cinci-linci (Mara i Lole i tako to), Србенда. Čak u jednoj tuči mi reče: „Ti koliko god puta da se krstiš, nikad nećeš biti Srbin!“ To je bilo nešto kratko posle maminog i mog krštenja 1997.

Pri drugom razlazu roditelja, 2000, i razvodu,  2002, on je opet na neki način bio na tatinoj, ja na maminoj strani. Mama se odselila u Derventu kog svog brata, on je ostao kod tatinih (doduše, pokušao je da ide s njom i nije izdržao tamo), ja sam prvo bio u manastiru a onda u Beogradu na studijama. I tako tu negde, tih godina, ispostavilo se da me on razume bolje nego što roditelji ikako mogu – u jednom porodičnom razgovoru, usred neke moje svađe s mamom i tatom, rekao im je jednostavno, kao da čita kajron na vestima: ali kako ne shvatate da je on pobegao od vas u Beograd?

Posle toga je sve krenulo nekako da se smiruje. I dalje se nismo slagali oko nekih političkih tema i sličnih suštinski nebitnih gluposti, ali smo ovako sve više bili OK. Bila je tu neka distanca, ali bez većih trzanja. On je imao svoje razmirice s mamom, ja svoje s tatom (i preko toga s ostatkom Tanića na neki način). Na trećem razvodu, 2007, on je svedočio u tatinu korist, ja u maminu. Ali sve bez ikakve ljutnje i svađe među nama dvojicom barem. Dobar znak da smo civilizovani?

Onda su se desile dve stvari: ja sam se ugojio. Ono, 30kg za 6 meseci. Pa više nisam bio kost i koža nego si mogao da me kotrljaš nizbrdo. I to je nekako uticalo i na sliku koju sam projektovao o sebi. Postao sam nekako autoritarniji. Haha. A drugo, Tanići su napokon shvatili da u sukobu tata – ja nisam ja problem (bar ne njima), da je on alkoholičar koji nikako da se sredi i odjednom se nekako ceo odnos svih prema meni promenio. Otišao sam te godine na slavu prvi put posle pet godina (recimo da je to bilo 2007. ili 2008), i to bi prvi put da meni slava zapravo ne presedne iz ovog ili onog razloga.

Godine 2008. smo bili zajedno u Egiptu na moru, i niko živ nam nije verovao da smo braća. Na kraju sam morao da pričam da smo ga usvojili iz Egipta i da sam ga sad doveo da prvi put vidi otadžbinu. A i desilo mi se da sam ga  zamenio s nekim egipatskim detetom. Baš sam rasista.

Mama je kao mene volela više, ali samo kao, jer prvo majke ne razdvajaju, a drugo, to je delovalo samo tako jer sam ja bio s njom, a on nije. Zapravo, krala je od mene da bi slala njemu, a i ne daj bože da ja sebi kupim neki novi telefon ili nešto, odmah je tražila da i njemu kupim. Haha. Majke. Ali dobro, to je bila njena kompenzacija za igubljeno vreme. Svako se bori na svoj način.

2011, posle pola prospavanog dana posle proslave 10. godišnjice mature, doživeo sam da se baba i Srđan svađaju oko toga ko će od njih dvoje da mi pravi kafu. Utrkivali se, čoveče. Mislio sam da još sanjam.

I tako, vremenom sam ja postao veliki vernik (mislim, bio sam to od 2000, jasno) i srbočetnik, a on ateista. I onda je umrla mama 2013. Od tog trenutka do dana današnjeg nismo nijednom podigli glas jedan na drugog. Imali smo nesuglasica, svakako, ali ništa posebno, ništa bitno, nikakve svađe. Naprotiv.

To veče, 5. Februara 2013, sedeli smo on, njegova tadašnja verenica, danas supruga, i ja kod mene i pričali. I nekako je došao na temu ženidbe (svoju je u tom trenutku otkazao bio, iako je mama svojevremeno insistirala da ne pomera svadbu planiranu za leto te godine ako ona umre pre toga), kao eto sad si sam, sad možeš… pa sam mu objasnio zašto ne mogu. Kaže on znao sam, ja kažem pa dobro, meni rekla mama ti bi se mene odrekao da je to istina. Kaže on ma daj budalo, ti si mi brat. Sledeće što me je pitao bilo je: „A je l’ mogu muškarci u Njemačkoj da se međusobno žene?“ – „Mogu“, velim ja. „Pa budalo“, kaže on, „nađi sebi nekog i seli se tamo!“ Kako da ga čovek ne voli?

Iako je on kao mene pustio da ja sve odlučujem oko sahrane, pa posle oko spomenika i svega, jer eto ja plaćam, sve smo naravno odlučivali zajedno. I to samo on i ja. Ja sam roditeljima i pre toga jasno stavljao do znanja da je jedina osoba u porodici koja ima beskrajan kredit kod mene za bilo šta on, jer smo u istoj situaciji zbog njihovih bračnih avantura. I sve smo se lepo složili. Kada su ipak rešili tog leta da se uzmu, ali mnogo skromnije nego što je bilo prvobitno planirano, i tu smo se sve slagali. Kad ciganima ispred opštine i crkve nismo dali da sviraju – zbog mame – a kad smo onda posle, uveče kasnije, kod kuće ipak i pustili malo muzike i igrali, jedna tetka nam reče da smo obojica ludi zbog te diskrepancije, no valjda je i meni i njemu bilo jasno da je ipak veselje, ne preterujemo sad bog zna koliko s muzikom, a znamo mi kako se osećamo što mama nije tu. Sećam se kako sam mu se žalio – „Sad će svi da mene ponovo smaraju ‘kad ćeš da se ženiš, Miljane?’“, a kaže on: „Ko? Ovi što imaju 4-5 brakova iza sebe ili ovi s 40+ što se još nisu ni udali ni oženili?“ Opet, kako čovek da ga ne voli?

I sad ne smem ni da se razbolim, ili bar ne smem da mu javim, jer će odmah da me nadgleda na Skype. Pomažemo jedan drugome koliko možemo, posećujemo se koliko vreme dozvoljava, stalno smo u kontaktu i sve je dobro. Dobro nije dovoljno jaka reč, zapravo. Kad je dobio ćerkicu, nekako se sve još više prolepšalo, pa smo nekako još otvorenije počeli da pričamo i sećam se jedne situacije, snaha samo što se porodila, pričamo nas dvojica kako nam je žao što mama nije tu. Kaže on da Bog ne postoji ili ako postoji da je zao – kad uzmemo u obzir kako se ona napatila. Ja na to samo slegnem ramenima, nema svrhe ubeđivati ga. I pitam se kako je od onog deteta što mi je reklo da nikad neću biti Srbin, koliko god da se krstim, postao ovaj čovek, i kako sam sad ja srbočetnik koji je, ono, tvrdokorni православац, glasa za Šešelja i nosi bradu? Kako je od onog deteta koje sluša cinci-linci postao čovek koji sluša Boba Marlija (muziku koju ja nikad nisam slušao i razumeo), kako je od deteta koje pokazuje svima tri prsta postao čovek koji kaže da ga ne zanima ratovanje za tuđe ideje, da ima svoju porodicu i da će mu ona uvek biti na prvom mestu, te da sad s ponosom ističe da je polutan? I to sve i pored činjenice da je ostao u istoj sredini, među istim ljudima? Ne znam, ali sam strašno ponosan što je baš on moj brat. Ja možda nikad neću imati porodicu u tradicionalnom smislu, ali imam njega, snahu i malu princezu. A to je i više nego dovoljno za jednog čoveka.

 


 

Miljan objavio da je gej? Otkud sad to?! #Bićebolje (VIDEO)

Diznilend/Miljan Tanić/Život

Na početku moram da raščistim nešto. Otkako je Loud and Queer objavio video s mojom pričom u okviru kampanje #Bićebolje, mnogi su me pitali otkud i kako sam se to plašio „ponovo ove godine“. Kad gledam video, vidim da ispada malo nejasno i predramatizovano, ali gledajte/slušajte tu rečenicu u kontekstu prethodnih – da se nisam plašio da ljudima kažem da sam gej, i da sam se sad ponovo plašio da nekome kažem. Jednoj određenoj osobi. Od straha od reakcije. Jer ne volim da gubim ljude. Dakle, ništa opasnost po bezbednost i tako, ne brinite. I da, sve je u redu ispalo na kraju.

 

Kako godine prolaze, ja sam sve otvoreniji na fejsu, no uglavnom komentarišem skroz otvoreno u komentarima, računajući da ljudi čitaju samo glavni status, ali ne i komentare. Brat me je pitao skoro da li sam ja to sad „zvanično gej“, pošto veli eto na fejsu pišem javno… pa sam mu objasnio metod.

Pre nekih x godina mi je bivši momak isto popovao da pazim šta i kako pišem i kačim na fejsu, pošto eto imam rodbine, videće… moj komentar na to je bio da, ako do sada nisu shvatili, onda su idioti, a ako im smeta, šta da radim, onda mi ne trebaju u životu.

Ove godine punim 35 godina. Pre nekih mesec dana sam razmišljao – podstaknut komentarima nekolicine ljudi – koliko sam ja zapravo slobodan čovek. Radim šta hoću, jedem šta hoću, spavam kad mogu, a hoću, putujem, družim se, imam vrlo aktivan… telesni život. Nosim odeću koja mi se dopada, boje koje volim, pišem i govorim skoro bukvalno sve što pomislim. Bez filtera, bez straha. Ne želim da se vraćam ni korak nazad. Sloboda je kao droga. Mada sam ja doduše od onih koji ne veruju da stvarna sloboda stvarno postoji, ali hajde, barem najbolji privid imam.

Kad je krenula kampanja #bićebolje, shvatio sam da bih voleo da učestvujem – jednostavno jer mislim da je moj primer dobar za omladinu – ponašajte se kao da je to što ste najnormalnije na svetu, ne dajte nikome da vas „spušta“ zbog toga, budite u fazonu „gej sam, pa šta?“ i lagano, sve će biti ok. Ljudi kažu „lako je tebi, ti si u Beogradu“, i ja se složim, a zaboravim da sam ja svoj prvi coming out imao još u gimnaziji. U Bijeljini. Na početku 4. razreda. Dakle morao sam još celu jednu godinu da idem u školu s tim ljudima. I šta je bilo? Ništa. Oni koji su mi se sviđali, znali su da mi se sviđaju, s onima s kojima sam se družio, družio sam se i dalje, oni s kojima nisam – nisam. Danas se doduše već družim i s mnogima iz ove druge grupe, bar preko fejsa, kad već ne živimo ui istom mestu. A volimo i da se sretnemo. Dakle, nemam samo „dobro iskustvo“ prihvaćenosti u Beogradu, nego i u daleko manjoj sredini. Drugo, prošao sam ceo taj put samoprezira do samoprihvatanja, koji je trajao i trajao i traje i dalje. To je razlog zašto sam uopšte otišao u Crkvu – iako je vladika Vasilije Kačavenda mislio da ja hoću u manastir da bih bio s muškarcima, bilo je suprotno: hteo sam u manastir da bih se rešio „ovog“ s muškarcima. Ali dobro, i to se dobro završilo. Sad pošto mogu, možda nekad budem i pisao detaljnije o priči s Kačavendom. Možda. Ne držite me za reč.

Ako se sad pitate kako spajam veru i „gejstvo“ – ne spajam. Naučio sam svih ovih godina sledeće: prvo, Crkva se u 2000+ godina postojanja tim pitanjem nikad, ali bukvalno nikad, nije bavila ozbiljno. Uporno se priča o bludu – a blud je blud, bio muško-muški, muško-ženski, ili kakav već. Pitanjem da li je moguće da se dva muškarca vole – time se niko nije bavio. Stoga mi Crkva nije relevantna za to pitanje. S druge strane, ne vidim zašto je to uopšte versko pitanje. Jednostavno nije. Po čemu je versko pitanje? Doduše, kad se pročešlja malo, vidi se da ljudi uglavnom ne znaju čemu vera tačno služi. Ali dobro. Ja zaista, ali zaista ne mogu da zamislim Drugi Hristov Dolazak, Strašni Sud ako vam je lakše, i da me On onda pita: „A s kim si se jeb’o?“ I iskreno – ne vidim kako i zašto je to greh. Kaže ljubi bližnjeg svog kao samog sebe i kaže ljubi Boga svim srcem (parafraziram). Sve dok ne narušavaš to dvoje i ne prisiljavaš nikog ni na šta… šta je tačno greh? No OK, poučen sopstvenim iskustvom – ukoliko te nešto odvaja od Hrista, bilo da je to objektivno ili samo subjektivno, ono te odvaja, te nemoj onda to da radiš. Što će reći da je greh kao odvajanje od Boga vrlo subjektivna kategorija i nije objektivno primenjiva. Da ne govorim da je zabadanje nosa u tuđe stvari greh. A pazite kuda gurate nos, polomiće ga neko. I na kraju, ako se na Strašnome Sudu ispostavi da je greh i problem – pa jebi ga, idem onda u pakao. Ako Hristos kaže idem u pakao, pa onda idem u pakao. On je Bog, Njega više volim nego bilo koga i kako On kaže, tako je najbolje. Inače, kad smo kod Njega: ako već hoćete da se bavite Njime i naredbama i slično, bolje se bavite onime što je pričao na svakoj stranici Evanđelja (odnos prema drugom čoveku), a ne stvarima koje je pominjao poneki apostol neofit. U, sad sam najebao. Disrespektujem najvećeg apostola. U, je. A da ne ulazimo u pravo institucija i velikodostojnika im (poput SPC) da ulaze u nečiji privatni život, pogotovo ljudi koji nemaju nikakve veze s njima, a zdušno kriju i štite kriminalce, preljubnike, prestupnike, zaveto-lomnike unutar svojih redova. Dakle u redu je biti peder, pedofil, imati decu, žene (i pored zaveta devstvenosti) ukoliko si „jedan od njih“, ali inače ne, nikako. Ovo što sam napisao nije nikakav skandal, to svi znaju, samo vole da guraju pod tepih, da se ne sramoti Crkva i slično. Iskreno, mnogo gora je sramota da se istina krije, ali jebi ga, izgleda da je malo ko čitao Evanđelja.

I sad nemojte misliti da ja propovedam neku hedonističku teologiju, ali situacija je sasvim jasna: Bog je stvorio čoveka da bude srećan. Ono, pogledajte uvod u Stari Zavet i opis stvaranja pa vidite sami. No, najbazičnije znanje psihologije dovoljno je da znamo da, ako potiskujemo nešto što nam je urođeno, nagone koji traže ostvarenje, ako poričemo sami sebe, ne da nećemo biti srećni, nego će se to povampiriti i vratiti kad-tad u monstruoznom obliku. A svako ko je na istoj strani života kao ja će vam reći da je „tako rođen“. I zaista, da li iko od vas može da se probudi ujutro i kaže: „E, od danas sam gej!“ ili išta slično? Nije mi jasno kako se ljudi u diskusijama nikad ne sete baš ovoga. Ako ti misliš da ja tek tako mogu da odlučim da budem kao ti – pa zašto ti ne probaš eto čisto eksperimenta radi da budeš kao ja? Znam na sopstvenoj koži kako je kada pokušavaš da potisneš tako nešto. I onda, ako potiskuješ tako nešto što je deo tvoje srži, ne možeš ni da budeš srećan. Jer ne voliš sebe. A kako onda da voliš druge? I kako da donosiš dobro i sreću drugima? Mislim da je ostatak jasan po sebi. Ko i dalje ne veruje, bacite samo pogled na namrštene face po hramovima, ljude koji se presamićuju do poda svaki put kad se krste, slušajte ih o čemu pričaju, pa vam možda i bude jasno. Mrziš sebe do podne, a od podne ceo svet. Za to vreme, Bog se negde gore lupa po čelu i plače.

Još jedan vrlo bitan razlog zašto sam učestvovao u kampanji je činjenica da ja nikada nisam imao ozbiljnijih problema zbog toga što sam gej. Niko me nije tukao, na poslovima me niko nije dirao… ako izuzmemo „preteće“ poruke na zidu pored vrata u studentskom domu i epizodi s mitropolitom Amfilohijem i Dverima. Iako je ovo potonje u suštini i bilo dosta ozbiljno, neko gore voli i mene i istinu, pa se brzo izgladilo. A ja sam kao pravi hrišćanin i demokrata i pored toga izašao da protestujem zbog ukradenih glasova Dveri (evo kajem se usrdno zbog ovog malog naleta ponosa). A mislim da nisam imao problema jer ja ne dopuštam da bude problema. Stav „pa šta?“ je vrlo bitan u tome i ljudi reaguju dobro kad se ponašaš „normalno“. Svako ko zna mene, zna koliko nisam normalan, stoga ovo „normalno“ shvatite u kontekstu onog „pa šta?“ pa će možda biti jasnije. Ja se ne uklapam nigde… a opet se uklapam gde god hoću. I to je ključno – gde god hoću. Niko vas ne može sprečiti da budete deo bilo čega, niti treba dozvoliti da vas iko klasifikuje za bilo šta na osnovu toga s kim idete u krevet. Nemojte do dozvoliti, dokažite im da možete sve što hoćete (ako stvarno možete, naravno, to je ipak do vas), i sve je OK. A možete da budete šta god poželite – prevodilac, spiker, novinar, horski pevač, kompozitor, komičar, kritičar, radijski voditelj, teolog. Geek opšte prakse. Sve.

Život je suviše kratak da bismo ga proveli u samopreziru, strahu, opsesiji stvarima na koje ne možemo da utičemo i koje ne znamo. Odbijam da učestvujem u tome. I zato sam snimio klip.

Svima koji su reagovali hvala na lepim reakcijama, u dobroj meri ste me iznenadili, iako me odavno ništa ne iznenađuje.

I na kraju jedan malecki savet: za bilo šta, bukvalno bilo šta što mislite da vam smeta u životu, pogotovo kod drugih ljudi, zastanite i pitajte se u kojoj meri to nešto utiče na vas i vaš život. Ukoliko je odgovor „ne utiče“, zajebite to i bavite se sobom i ljudima koje volite. Zdravo je.

 


 

Ој бадњаче, бадњаче!

Osmi dan
Данас је Бадњи дан. И мимо свих као камен чврстих верских убеђења милијарди Срба и СрБкиња на овој планети Богом нам даној, данас у том контексту није 6. јануар. Данас је 24. децембар. 2013. године. И не, није то никакав „католички бадњи дан“, јер је Бадњи дан 24. децембра по ма ком календару да га славите. А уосталом, ни не постоји неки посебан „католички Божић“, то је исти празник, само га не славимо по истом календару. А вредело би имати и у виду да га не славимо по истом календару као већина  осталих Православних Цркава (помесних). Оне (скоро све) су, наиме, на „новом“ календару. Но стој, стоп, не залећите се – нису на „папином“, Грегоријанском, него на реформисаном Јулијанском. А према многим изворима, тај реформисани Јулијански је заправо Миланковићев календар. То поткрепљују разни извори, између осталог Миланковић сам, а они који тврде да су остале Православне Цркве на Грегоријанском не наводе никакве посебне изворе. Но, календар је тема за неки други дан, неки други (кон)текст. Вратићемо се на то, обећавам. Имајте само у виду да је пресмешно да је некоме дражи „многобожачки“ Јулијански него „хришћански“ Грегоријански календар.

Ових дана по Београду (па и код мене на Карабурми) на све стране ничу људи који продају бадњаке на улици. Пар гранчица, евентуално у кесици пар ораха, нешто жита и тако тих ђаконија. На интернету се појавила чак и слика из неког супермаркета – спакован бадњак, фабрички освештан (као свеће које купујете у црквеним продавницама). Саблазан, човече! Како то, бадњак у супермаркету, и то још освештан?! Как’а је то традиција, треба ићи у цик зоре у шуму да се лепо сече, домаћински! Уз то се појављују и статуси који критикују „помодарце“ који трче на пијацу да купе бадњак.

И ту долазимо и до разлога зашто сам решио да прекинем паузу на овом блогу и поново пишем. У последњих неколико година све чешће имам утисак да СПЦ хришћанство види као нешто искључиво рурално и да се игнорише све што није село, фолклор, народна ношња, сеоска традиција, „етно“. Не сећам се ниједне црквене приредбе, а да је у „културно-уметничком програму“ било нечега што није „етно“ и фолклор, или да је било само тога другачијег. Чак ни у најурбанијим епархијама. У том духу је и упутство како се проводи данашњи дан, које може да се нађе на назјразноразнијим сајтовима који се баве датом тематиком. Ево рецимо шта каже чланак на Википедији:
Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива. У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња (планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено. Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми.


Замислите сада просечну породицу која живи у Беораду. Отац, шалтерски службеник у банци, мајка (која у овом сценарију ионако не игра никакву улогу) рецимо такође ради негде (на, наравно, нижој позицији од мужа), а и не мора. Они рецимо живе у неком од блокова Новог Београда. Деца не иду у школу, јер је распуст (хвала Богу, бар нешто). Где они да нађу шуму, и како отац то да укомпонује с послом? И ту је већ крај приче. Описи ових обичаја, које нам сваке године у ово доба сервирају и свештеници из градских храмова једноставно не прате време, екологију, стање шума (и шта је већ све битно да би човек имао непресушне залихе потенцијалног бадњака), а притом се постављају врло често изнад саме суштине празника – те ако ниси својеручно посекао бадњак, или не дај Боже ако уопште немаш бадњак, ти ниси хришћанин – или још горе! – ниси Србин! Притом у том „окршају“ село-град постоје чак и врло образовани епископи који из неког разлога одобравају (и наручују) у храмовима својих епархија овакве фреске:

Наиме, није добро верницима слати такве субјективне (и нетачне) поруке да је град, технологија, полиција, банка, Америка зло (по себи) и да су „ђавоља“ творевина, а да је само нетакнута природа Богом дана. Бог човеку свет није дао да га не дира, него да живи у њему, а с десне стране, иза Христа, не видимо никакав људски уплив (и никакве људе, заправо). А ако ћемо у ситна цревца, могу ја да посечем и оно дрво иза христа и од њега да направим копље и избодем неколико људи. Дакле, логички потпуни промашај. И кад се на то дода да се у Светом Писму на све стране говори о светом ГРАДУ Јерусалиму и нарочито о НОВОМ ГРАДУ ЈЕРУСАЛИМУ после Другог Доласка – паметном је доста. Ако није, онда слушајте молбе на литургији („за овај град, за сваки град“). Иначе, волео бих да видим свештеника који не иде у полицију да извади личну карту, или не тражи помоћ полиције кад му треба. Јер, побогу, Србине брате сестро роЏаче, то је зло!
И за крај, асоцијација из наслова. Писао сам већ о томе да обичаји као такви, ма ког порекла да су, све док су христијанизовани и играју своју улогу у великој слици, нису никакав проблем. Проблем (по мом најскромнијем мишљењу) настаје онда када се од обичаја прави догмат. Проблем је и онда када људи мисле да је правило да се само данас пости и да остатак поста не постоји, или у најбољем случају „није битан“. Проблем је и када људи мисле да су обичаји из њиховог сокака једини Богом дани. А онда (рецимо у руралној Босни), убише се цео дан од ракије, пуцања, па у новије време чак и бацања бомби док врте прасе на ражњу. Ако не учествујеш, ниси хришћанин и ниси Србин, најбитније и пре свега. Дакле, обичаји нису проблем. Ја понекад имам проблем да прихватим усиљена тумачења обичаја који имају сасвим јасно паганску позадину – а усиљени су покушаји да се та позадина негира. Ок је, брате, ово, оно, били смо некад пагани, нешто се задржало, па шта? А објашњења која се труде тако те неке паганске обичаје да угурају у чисто хришћански контекст су ми у најблажу руку… танка.
И ту негде дођемо и до песмице из наслова. Текст каже „Ој бадњаче, бадњаче, ти наш стари рођаче…“ а ми рођака цап, па у ватру! Знам ја да је то „рођаче“ фигуративно… али опет је мало… онако… знате већ. Рођаче мили, ај’ да ја тебе мало запалим, а? Додајмо ту и наводе како је бадњак жива особа којој се домаћин обраћа… нема, жртвовање рођака и крај приче. На многим местима се наводи да бадњак изображава дрво које су пастири донели Марији и Јосифу у витлејемску пећину, да могу да га наложе и угреју се. На неким местима (којима људи у потрази за објашњењима подједнако верују) наводи се пак и да бадњак изображава новорођеног Христа. Дакле хајде мали да ми тебе бацимо у ватру! Ватрено крштење! Па ако је тако – живели и срећна Бадњица како се каже у неким крајевима где цветају бомбе, прангије и пиштољи за Божић, јер побогу, како човек другачије да искаже неописиву радост и МИР БОЖЈИ него пуцњавом из ватреног оружја!?
Go to Top