Author

Miljan

Miljan has 154 articles published.

„Kad se zaljubiš, druga si osoba!“

Miljan Tanić/Život

Razgovaram danas s jednim prijateljem, pričam kako ovih dana volim da fotkam ponovo za instagram. Kaže on kako sam sav kao neka tinejdžerka. Ja se složim. Kaže on: „Potpuno sam zaboravio kakav postaneš kad se zaljubiš…“ Nastavi da čitaš

Izašli smo na RT! (Intervju)

Autori/Diznilend/Miljan Tanić/Nemanja Paleksić

Kao što ste možda videli, a možda i niste, Nemanja i ja smo dali intervju za Russia Today na nemačkom. Taj intervju je kod njih s jedne strane morao biti objavljen u skraćenom izdanju zbog njihovih tehničkih ograničenja, a s druge strane je bio na nemačkom, pa većina vas nije mogla da ga razume kako treba ili uopšte. Stoga smo rešili da podelimo s vama naše prvobitne, neskraćene odgovore, na srpskom. Nastavi da čitaš

Da l’ sam lud i šta ću ako jesam?

Miljan Tanić/Život

Da se razumemo odmah na početku – već dugo sam stava da nikad za sebe ne bih rekao da sam normalan. Po svim parametrima merenja normalnosti, ja to jednostavno nisam. No, ovde ne govorim o toj vrsti normalnosti. Govorim o nečemu s čim se verovatno svako od nas (bar se nadam da je svako od nas) bori. Nastavi da čitaš

#onokad sam hteo da me leči Vladeta Jerotić…

Miljan Tanić/Osmi dan/Život

Mnogi ne znaju da je primarni razlog zbog kojeg sam ja uopšte postao vernik, a kamoli rešio da studiram teologiju, bila moja ideja da ću tako da se rešim „onog s muškarcima“, kako sam tada uobičavao da kažem. Naravno, danas, posle mnogo godina i borbe sa samim sobom i time prouzrokovane patnje mislim drugačije – da tu niti ima šta da se rešava, niti je to moguće. Nastavi da čitaš

Facebook nije stvarni život

Diznilend/Miljan Tanić

Današnji dan bio je kao i svaki drugi ove jeseni koja se maskirala u leto. Bio sam na poslu, došao sam kući, legao da dremam, probudio se misleći da je rano jutro i da kasnim na posao… dakle sve regularno. Kad ne lezi vraže, treperi lampica na telefonu – nekoliko ljudi mi šalje skrinšotove s fejsbuka – digla se prašina što sam blokirao jednog viđenijeg popa. Čereče me u komentarima. Ali ono baš. Većina komentara naravno usmerena na moju seksualnost.

Elem, pomenutog sveštenika, koji je „s moje strane Crkve“, dakle delimo teološko-političke poglede, blokirao sam pre dve-tri nedelje. Bez svađe, najave, drame, pompe.  On je valjda tek danas primetio. I napisao status o tome. I onda komentarišu Kurta i Murta i sve se vrti oko muškaraca koji se međusobno pumpaju i slično, pri čemu naravno priča o seksualnosti nikakve veze sa datom situacijom nema, jer nikada nije ni predstavljala problem u odnosu s tim čovekom. E, baš taj status i ti komentari su zapravo odgovor zašto sam ga uopšte blokirao.

Pritom ne razumem dramu, zaista. Ne poznajemo se uživo, nismo ukupno razmenili desetak privatnih poruka, niti smo nešto vodili ne znam kakve razgovore u komentarima bilo gde na FB… zašto sam JA nekome ko ima toliko pratilaca toliko bitan da napiše status o tome i izazove takvu masu komentara?

Da se razumemo, ja volim fejs, ja praktično živim na fejsu, ali za mene fejs i dalje nije ništa do platforma za kontakt s ljudima koje uživo iz ovog ili onog razloga ne mogu da viđam stalno, mesto gde ću da se lepo nasmejem i eventualno upoznam nove ljude koji će postati deo mog života na ovaj ili onaj način. Nije da nisam imao koristi od fejsbuka do sad u poslovnom smislu, ali i dalje mi FB ne predstavlja centar života.

E, sad, stvarni život je mučan i ume da bude grozan. Problemi, porodica, besparica, bolest i druge pošasti. Stoga mislim da fejsbuk – koji nije stvarni život – ne mora da bude ogledalo života. Naprotiv, hoću suprotnost. I biram šta želim da gledam, a šta ne. U to svakako spada i atmosfera kakvu pomenuti pop stvara na svom profilu i statusima – to je nešto što ne želim da gledam i tačka. I ne moram nikome da se pravdam zbog toga.

Kažu da sam lak na obaraču kada je u pitanju blokiranje ljudi na FB – da, tako je. No, ja uglavnom blokiram ljude koje ili ne poznajem uopšte, a stalno se krećemo po istim statusima, ili koje poznajem površno sa interneta, a ne znamo se uživo. Broj ljudi koje poznajem i uživo a koje sam blokirao može se izbrojati prstima jedne ruke. Podrazumeva se valjda da smo tolerantniji prema ljudima koje zapravo poznajemo.

I mene su mnogi blokirali, pa sam se pitao zašto, ali zaista nije bitno. Bude mi samo žao kada je to neko ko je meni zapravo u stvarnom životu drag. Ili kada neko ko mi je drag piše bljuvotine poput onih na pomenutom statusu o meni. Svejedno da li su komentari usmereni na mene ili nekog drugog, bude mi žao da moram da se svađam s nekim ko mi je drag oko gluposti, a da iskuliram ne mogu, pa je sledstveno tome jednostavnije da uklonim izvor problema i blokiram izazivača komentara. Ništa lično. Nema ljutiš.

Napomenuo bih i da sam oduvek razdvajao online-odnos od odnosa uživo, i da sam s ljudima s kojima se nisam podnosio po forumima i slično uživo uvek lepo i uljudno razgovarao. Niti shvatam lično kada čak i bliski prijatelji kažu da smaram online i da ne prate moje sadržaje. Nismo zbog toga prijatelji.

Dakle, nema razloga za dramu, svako uređuje svoje dvorište kako hoće i gotovo.

 

Sepuki na Šikokou

Diznilend/Nemanja Paleksić/Politika

Niko ne može osporiti da je Aleksandar Vučić majstor javnog nastupa. Od pripreme, preko izbora tema, sagovornika, dogovora sa voditeljima, dramskih trikova, pa preko debelog obraza da vas uvjerava da ne vjerujete sopstvenim očima i ušima nego onome što on govori, zamjene teza, te širokog arsenala drugih erističkih oružja on koristi sva moguća sredstva da, uglavnom u formi monologa, pokaže svoju superiornost na svim poljima auditorijumu kojem je namijenio određeni govor ili obraćanje. Nastavi da čitaš

Sendviči za patike

Diznilend/Nemanja Paleksić/Politika

Ako mislite da je ovo još jedan od tekstova gdje se udara po srpskom narodu, nije. Ovo je više jedna žalopojka u šta se pretvorio nekada ponosni narod koji nije dao na sebe ni mnogo većim silama od one koja ga je danas uzjahala. Ta sila koja ga danas pritišće ima mnogo oblika, mnogo imena, poput apatije, malodušnosti, kukavičluka, nedostatka dostojanstva i izaziva tugu svima koji su sa simpatijama čitali o slavnoj istoriji Srba koji nisu dali na sebe ni kad je nasuprot njih stajala jedna Austrougarska ili Treći rajh, a sada se taj isti narod savija i prenemaže i trpi raznorazne evropske unije ili domaće vlastodršce. Nastavi da čitaš

Који календар? Чији календар?

Autori/Miljan Tanić/Osmi dan
  • Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења. Nastavi da čitaš

Библио-драма „Патријарх Аврам“ на ПБФ

Miljan Tanić/Osmi dan

Мало које место доживљавам као свој дом, и заправо је – ако се узму све околности у обзир – врло чудно што ПБФ и посебно амфитеатар истог и дан данас доживљавам као своју кућу. Догађаји попут вечерашњег тај осећај свакако појачавају и подсећају ме зашто и поред свега не напуштам Цркву – ни као идеју, ни као дом.

Мало је рећи да ми је изузетно забавна чињеница како су ми скромна сцена амфитеатра са оскудном сценографијом и реквизитима, као и глума студената далеко животније од многог „правог“ позоришта које сам у животу гледао. Студент/глумац се прави да пије воду из плетене корпе – ја ни у једном тренутку не помишљам како гледам студента који се прави да пије воду. Иако води ни трага нема. Седећи тако у клупи амфитеатра и посматрајући дешавања на сцени, схватио сам по милионити пут да није битно толико умеће, да нису битне кулисе, гардероба, бројност – битна је душа. А ово дело прелива душом оних који су га изнедрили.

Асистент Ненад Божовић је врло спретно нашао начин да преточи библијски текст у жив дијалог, а да притом не крњи и сам библијски текст, студенти друге и треће године факултета удахнули су том тексту онда живот, а пратња музичара је само употпунила ту магију – заиста немам другу реч сем „магија“. У једном тренутку ансамбл – виолина, чело и три гитаре – свира у црквеним круговима познату песму „Говори, Господе“, Аврам пева, понеко из публике певуши с њим, а мене све време пролази језа и морао сам да се добро саберем како не бих почео још и да плачем. На страну што ту песму и иначе могу да слушам у круг, аранжман гудача и гитара, спој с представом и препуним амфитеатром који омађијано посматра сцену учинио је да се на тренутак заиста преселимо у старозаветно време и молимо се заједно с Аврамом.

Дело осим душе одише и ведрим духом и на први поглед сувопарни старозаветни текст чини чак и забавним и местимично комичним. Ја сам нажалост унапред знао за изненађење „босанског фараона“, али је реакција публике све надоместила. Посебну похвалу заслужује Илија Тривић који је глумио фараона што је и поред громогласне реакције публике остао прибран и није и сам почео да се смеје. Посебно вреди и истаћи како је задивљујуће што дијалози које није писао „професионалац“ звуче животније и искреније, надасве природније, него у многим „професионалним“ пројектима. Човеку не смета ни секунд што ликови говоре савременим језиком уместо квази-архаичним покушајима некаквог језика какве нам иначе сервирају. Такође је генијално решено да глумац који даје глас Богу када се Он јавља Авраму буде смештен на балкон амфитеатра, тако да буквално долази „одозго“, и искрено ме је задивила публика јер се већина људи није окренула ка горе да види глумца. Бог је тако остао невидљив, скривен и заједно смо с Аврамом само чули Његов глас.

На послетку – жао ми је што овако нечега није било на факултету „у моје време“. Неизмерно ми је пак драго што постоји данас. Што постоји цела плејада студената који желе да раде овако нешто. Што је амфитеатар био крцат. И што овоме, изгледа није крај.

И најскромнија трпеза је краљевска када се постави од срца и из душе, а овде тога нимало не мањка.

1 2 3 16
Go to Top