Author

Miljan

Miljan has 149 articles published.

Sepuki na Šikokou

Diznilend/Nemanja Paleksić/Politika

Niko ne može osporiti da je Aleksandar Vučić majstor javnog nastupa. Od pripreme, preko izbora tema, sagovornika, dogovora sa voditeljima, dramskih trikova, pa preko debelog obraza da vas uvjerava da ne vjerujete sopstvenim očima i ušima nego onome što on govori, zamjene teza, te širokog arsenala drugih erističkih oružja on koristi sva moguća sredstva da, uglavnom u formi monologa, pokaže svoju superiornost na svim poljima auditorijumu kojem je namijenio određeni govor ili obraćanje. Nastavi da čitaš

Sendviči za patike

Diznilend/Nemanja Paleksić/Politika

Ako mislite da je ovo još jedan od tekstova gdje se udara po srpskom narodu, nije. Ovo je više jedna žalopojka u šta se pretvorio nekada ponosni narod koji nije dao na sebe ni mnogo većim silama od one koja ga je danas uzjahala. Ta sila koja ga danas pritišće ima mnogo oblika, mnogo imena, poput apatije, malodušnosti, kukavičluka, nedostatka dostojanstva i izaziva tugu svima koji su sa simpatijama čitali o slavnoj istoriji Srba koji nisu dali na sebe ni kad je nasuprot njih stajala jedna Austrougarska ili Treći rajh, a sada se taj isti narod savija i prenemaže i trpi raznorazne evropske unije ili domaće vlastodršce. Nastavi da čitaš

Који календар? Чији календар?

Autori/Miljan Tanić/Osmi dan
  • Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења. Nastavi da čitaš

Библио-драма „Патријарх Аврам“ на ПБФ

Miljan Tanić/Osmi dan

Мало које место доживљавам као свој дом, и заправо је – ако се узму све околности у обзир – врло чудно што ПБФ и посебно амфитеатар истог и дан данас доживљавам као своју кућу. Догађаји попут вечерашњег тај осећај свакако појачавају и подсећају ме зашто и поред свега не напуштам Цркву – ни као идеју, ни као дом.

Мало је рећи да ми је изузетно забавна чињеница како су ми скромна сцена амфитеатра са оскудном сценографијом и реквизитима, као и глума студената далеко животније од многог „правог“ позоришта које сам у животу гледао. Студент/глумац се прави да пије воду из плетене корпе – ја ни у једном тренутку не помишљам како гледам студента који се прави да пије воду. Иако води ни трага нема. Седећи тако у клупи амфитеатра и посматрајући дешавања на сцени, схватио сам по милионити пут да није битно толико умеће, да нису битне кулисе, гардероба, бројност – битна је душа. А ово дело прелива душом оних који су га изнедрили.

Асистент Ненад Божовић је врло спретно нашао начин да преточи библијски текст у жив дијалог, а да притом не крњи и сам библијски текст, студенти друге и треће године факултета удахнули су том тексту онда живот, а пратња музичара је само употпунила ту магију – заиста немам другу реч сем „магија“. У једном тренутку ансамбл – виолина, чело и три гитаре – свира у црквеним круговима познату песму „Говори, Господе“, Аврам пева, понеко из публике певуши с њим, а мене све време пролази језа и морао сам да се добро саберем како не бих почео још и да плачем. На страну што ту песму и иначе могу да слушам у круг, аранжман гудача и гитара, спој с представом и препуним амфитеатром који омађијано посматра сцену учинио је да се на тренутак заиста преселимо у старозаветно време и молимо се заједно с Аврамом.

Дело осим душе одише и ведрим духом и на први поглед сувопарни старозаветни текст чини чак и забавним и местимично комичним. Ја сам нажалост унапред знао за изненађење „босанског фараона“, али је реакција публике све надоместила. Посебну похвалу заслужује Илија Тривић који је глумио фараона што је и поред громогласне реакције публике остао прибран и није и сам почео да се смеје. Посебно вреди и истаћи како је задивљујуће што дијалози које није писао „професионалац“ звуче животније и искреније, надасве природније, него у многим „професионалним“ пројектима. Човеку не смета ни секунд што ликови говоре савременим језиком уместо квази-архаичним покушајима некаквог језика какве нам иначе сервирају. Такође је генијално решено да глумац који даје глас Богу када се Он јавља Авраму буде смештен на балкон амфитеатра, тако да буквално долази „одозго“, и искрено ме је задивила публика јер се већина људи није окренула ка горе да види глумца. Бог је тако остао невидљив, скривен и заједно смо с Аврамом само чули Његов глас.

На послетку – жао ми је што овако нечега није било на факултету „у моје време“. Неизмерно ми је пак драго што постоји данас. Што постоји цела плејада студената који желе да раде овако нешто. Што је амфитеатар био крцат. И што овоме, изгледа није крај.

И најскромнија трпеза је краљевска када се постави од срца и из душе, а овде тога нимало не мањка.

Miljan vs Bahati Pružaoci Usluga – Obezbeđenje u supermarketu IDEA

Diznilend/Društvo

Sledi mail koji sam uputio korisničkom servisu supermarketa IDEA povodom incidenta čiji sam bio učesnik danas u njihovom objektu u TC Big Fashion na Karaburmi. Mail nisam planirao da objavim odmah, bar ne dok ne dobijem neki odgovor od njih, ali budući da mail nije mogao biti dostavljen jer je sanduče prepuno, objavljujem ga odmah ovim putem.

 

Poštovani,

živim na Karaburmi, imam 35 godina i skoro svakodnevno kupujem u Vašoj prodavnici u TC Big Fashion. Danas, u nedelju, 17. septembra, imao sam toliko neprijatno iskustvo pri kupovini da pomišljam da uopšte više ne kupujem kod Vas.
Naime, došao sam u objekat u trenerci, sa kačketom na glavi (kao i uvek) i kapuljačom od duksa preko kačketa. Stariji gospodin iz obezbeđenja mi se odmah obratio izrazito neljubaznim tonom, naredivši mi da skinem kapuljaču. Rekao sam da mi neće on propisivati kako ću da budem obučen i da sad i da sam hteo da skinem kapuljaču – neću. On je nešto dobacio što više nisam ni čuo, ali me je pratio kroz celu prodavnicu u stopu.
Ja sam trenutno prehlađen i imam upalu ušiju, koje su mi ionako izuzetno osetljive. Osim što Vaše obezbeđenje nema pravo da mi naređuje da skidam kapu, nema pravo ni na moje objašnjenje i istoriju bolesti. Ja nisam dužan da nekome pravdam iz kojih zdravstvenih razloga nosim koji komad odeće, naročito što mi svakako ne sme ni propisivati koji komad odeće smem da nosim, a koji ne.
Pri izlasku iz objekta sam pitao gospodina na kasi kako se gospodin iz obezbeđenja zove – rekao je da ne zna, ali da ga svi zovu „Ćale“. Saopštio sam da ću se žaliti kompaniji na tretman u prodavnici, a isto sam pritom saopštio i samom gospodinu „Ćaletu“. Na to je takođe nešto posprdno odgovorio, što i ne čudi, budući da se kod nas bilo koji pružaoci usluga građanima u bilo kom sektoru društva mogu ophoditi kako žele, bez ikakve kazne.
Ono što ja očekujem od Vas povodom ovog incidenta je sledeće:
– minimum izvinjenje za ponašanje Vašeg obezbeđenja – to što je to verovatno neka spoljna firma koja Vama pruža uslugu ne čini stvar ništa lakšom po Vas, jer je to i dalje obezbeđenje Vašeg objekta.
– uveravanja da ćete učiniti sve u Vašoj moći da se takvi incidenti ne ponavljaju. Da će neko odgovorno lice razgovarati s članovima obezbeđenja i objasniti im šta je njihov posao, a šta ne. Nekakav izmišljeni „bonton“ sigurno nije.
Ono što ja Vama mogu obećati, u slučaju da se nešto iole slično ikada više ponovi u Vašem objektu jeste da ne samo da ću prestati da Vam budem verna mušterija, što Vas ionako ne bi mnogo pogodilo, nego ću se i pobrinuti – a srećom imam načina – i da celu priču do iznemoglosti razgazim po medijima. To Vas verovatno takođe neće mnogo zanimati i pogoditi, ali će bar ljudi znati da ne treba dozvoliti bahatim ljudima da se iživljavaju na njima prilikom kupovine. Ne zaboravite, mi, mušterije, dolazimo i ostavljamo svoj novac Vama. Ne obrnuto.
Zamislite da je gospodin znao da sam zapravo ćelav i da mi je dobar deo tela prekriven tetovažama – pa onda ne bih verovatno smeo ni da kupujem bez njegove lične asistencije?!
Srdačan pozdrav,
Miljan Tanić
P. S. Sutra ću se povodom celog slučaja javiti i na vaš Info-telefon i verujte mi da Vam eventualno ignorisanje ovoga neće pomoći. Izvinjenje ću dobiti, a i uveravanja iz objekta na Karaburmi da je obezbeđenje dobilo instrukcije o ispravnom tretmanu mušterija.

Ордење, ордење

Miljan Tanić/Osmi dan

Кад год СПЦ на централном или епархијском нивоу додели неки орден некој јавној личности која се не сматра баш моралним стубом друштва (што свакако посебно важи за политичаре међу њима), деси се нешто невероватно: на интернету се уједине масе верника и неверника у покличу „ЗАШТО?!“ и „КАКО?!“

То само по себи није лоше и лепо је понекад видети јединство у нејединству, али се поставља питање: да ли је то ордење заиста вредно толике пажње?

Када почнемо да учествујемо активно у животу Цркве, или када упишемо ПБФ, или ако смо у једној од – у недостатку бољег израза – „просветљених“ епархија, прво што нас науче јесте да Црква није институција, да Црква није религија, напротив, да Црква није здање, но да је Црква богочовечански организам, тело Христово, да смо сви ми ћелије тог тела и равноправно учествујемо у њему. То је мантра која функционише у неком есхатолошко-метафизичком смислу, све док се не укључи било шта материјално у причу, почев од Причешћа (где су неки вазда једнакији од других), па све до самих материјалних добара Цркве у сваком смислу. Наиме, иако смо сви ми „равноправни“ чланови Цркве, не може баш сваки члан да дође и одлучује о намени трошења црквеног новца – у нешто дубље и да не улазим. И оно народно „достојан!“ на рукоположењу нових свештенослужитеља је такође одавно само формално и нема никаквог стварног утицаја на постављење истог. О начину бирања свештенослужитеља за дату заједницу такође нећемо овде и сада. Неретко се дешава да се лоше расподељује међ’ све чланове Цркве, док повластице остају повлашћенима. Примера ради, када је свештеник Бранислав Перановић убио оног наркомана, брзином пожара се проширила мантра „сви смо ми одговорни“, „сви смо ми криви“, иако се сасвим јасно зна ко одлучује о томе ко ће бити где постављен и који ће му задаци бити.

Дакле, укратко, постоје две Цркве. Црвка у Литургији, која изображава Царство Небеско – то је она из дефиниције, и Црква као фирма. Да, фирма. Има свој ПИБ, има одговорно лице с депонованим потписом, рачуне, запослене… И то је моменат у којем се сукобљавају жеље и аспекти шта је Црква и шта она (не) треба да ради.

Када неко од црквених великодостојника говори о љубави верника према „мајци Цркви“, када у граматама које разни добијау пише да имају добродетељну љубав према „мајци Цркви“, питам се која је то тачно Црква. Јер ако је то она из дефиниције, Тело Христово, чији сам ја део, то онда не може бити мајка. Имати Цркву као мајку је некако као да ниси део ње у физичком смислу у којем смо делови Тела Христовог у Чаши. Мајка нас роди, и онда више нисмо физички део ње. Награђивати некога јер има љубав према Цркви је као да наградим десну руку зато што ми је почешала сврабеж на рамену, грубо речено. И погледајмо само ко су људи који добијају грамате и ордења. На већем, а и на локалнијем плану. Политичари, бизнисмени, понеки епископ (што мени тек није јасно, искрено речено), кумови слава на локалном нивоу и генерално добротвори, дакле људи који на овај или онај начин материјално доприносе Цркви. Материјалној Цркви. Цркви фирми. Стога је логично да такво ордење и грамате ретко до никад добијају чтечеви, појци, црквењаци, „баке из првог реда“ – а они то ордење и не желе. На основу свега тога могу само да закључим да када год се говори о „мајци Цркви“ као нечему што је одвојено од корпуса верника, што је изнад нас, да се говори о Цркви фирми, те да је иста та фирма она која додељује ордење, а не Црква као Тело Христово.

Црква фирма, будући историјско-физичка репрезентација Тела Христовог, самим тим прихвата и одређене конвенције физичког света, а награђивање за „добра дела“ је свакако део тога. Јесте парадоксално, будући да нас вера учи да не треба да очекујемо награду за добра дела, него да иста чинимо јер смо Иконе Божије који је ултимативно добро и јер је чињење добра једноставно начин постојања. Но, као што човек није савршен и не може увек до скоро никада бити та идеална Икона Божија, тако ни Црква фирма не може то бити, будући састављена од тих истих људи. Стога је логично да се дешавају овакви, а и много гори „преступи“.

Да ли то правда чињеницу да СПЦ оваквим поступцима занемарује то што они одбијају људе од ње, што саблажњава добар део верника и још више окреће против себе оне који су већ против ње? Никако. Да кажемо „СПЦ чини оно што сматра исправним, без обзира на коментаре и не хаје за јавну углед“ би било у реду да се не дешавају повремена иступања великодостојника Цркве у јавности који говоре о угледу Цркве, о наношењу штете истом од стране одређених друштвених и црквених група, тако да је јасно да је у неку руку њима итекако стало до угледа – када они (они који воде Цркву фирму) сматрају да је исти пољуљан. То што они и остатак света имају сасвим различите погледе на тај исти углед је скроз друга прича.

Поставља се питање – чему онда дизање прашине кад Зорана Михајловић добије орден или Драган Вучићевић добије грамату? Какве то везе има с нама самима? Апсолутно никакве. Но, будући да смо – као што сам малопре већ написао – само људи, нормално је и да имамо такве реакције. Оно што није нормално је да се ваљамо у истима и расплињујемо их и тиме нечему суштински небитном придајемо толики значај. Имамо, ваљда, паметнија посла.

Нико ордење неће понети у Царство, а тамо нас чека једини орден којем треба да стремимо – Орден Љубави Христове, а тај се свакако не носи на ленти.

 

Na nebu, Na zemlji, Na Tašu

Nemanja Paleksić/Razno

Moj prvi (ozbiljniji) susret sa fenomenom „Koncert Sinana Sakića“ je bio prije najmanje desetak godina. Stadion „Taš“, tada ruševina u centru grada, mi je bio jedan od omiljenih štekova, jer se podno one stjenčuge moglo slobodno cirkati, zavariti ili provesti kvalitetno vrijeme sa osobom koja vam je tih dana bila u fokusu. Plus sam tad imao ribu u V gimnaziji koja gleda na taj isti Taš, tako da je Taš bio idealan izbor za blejanje u sparnim beogradskim ljetnjim večerima. Uglavnom, jedno veče, naš omiljeni štek bijaše nedostupan, jer se rijeka ljudi slivala ka Tašu, za koji sam ja tih dana bio ubijeđen da je van funkcije i da zapravo sem onih par poslovnih prostora predstavlja crnu rupu centra Beograda, prolaz u neke druge dimenzije. Očigledno da nisam bio u pravu. Malo sam pogledao profil ljudi, način oblačenja i shvatio po dresovima ekipe hokejaške ekipe Kolorado Avalanša (za koje je tih dana nastupao Džo Sakić, legenda tog klub) da je u pitanju koncert Sinana Sakića. Odmah sam to povezao sa sličnim scenama kojima sam prisustvovao ranije, isto u blizini Taša, dok sam se kao mladi student Pravnog fakulteta upoznavao sa tim dijelom grada, samo što tad nisam znao da su u pitanju ta gotovo religiozna okupljanja fanova perjanice Južnog vetra.

Sinan i Taš -to je jedna od najlogičnijih veza na koju ćete naići. Sinan je godinama držao Taš u životu, dok su se te legendarne arene mnogi u Beogradu stidjeli ili je zaobilazili (a na sva usta kritikovali ko sve gostuje tamo i lamentirali nad prošlim vremenima), dotle je Sinan istrajavao na Tašu kao najadekvatnijem mjestu za svoje koncerte. Taš je tih godina bio u zaista jadnom stanju, tek su vremena na vrijeme bivali održavani koncerti grupa poput Riblje Čorbe, Van Goga ili nekih stranih fosila, ali najviše koncerata devedesetih i dvijehiljaditih na Tašu upravo je održao Sinan. Adekvatnost tog prostora ogledala se u tome što to ruševno stanje odgovaralo sentimentu i društvenom miljeu iz kog Sinan dolazi i kome Sinan pjeva – Sinan je čovjek koji ovaploćuje muku i tegobu običnog čovjeka sa dna, a takvi mu i jesu najvjernija publika. Inače, taj termin „dno“ možda zvuči pogrdno, ali ni sam Sinan ne bježi od toga u svojim pjesmama (U pjesmi „Pijem na eks“ Sinan kaže „Pijem na eks, do dna, do dna, jer tu na dnu zbog nje sam ja, a jedan drugi hit mu se zove „Opet bih do dna“). Ja sam u jednom radu posebno razradio taj motiv dna kod Sinana, ali nažalost taj rad više nije dostupan na netu, izgleda je platforma koja je hostovala te blogove nepovratno propala, ili se to desilo samo sa mojim pisanijima. Samo ću reći da ne treba padati u zamku i povezati dno sa socijalnim ili ne daj bože ljudskim dnom, to bi bila simplifikacija koja bi odvela u stranputicu, ovo je jedna druga vrsta dna, ali i to će jednog dana biti predmet posebnog teksta.

Gledajući te ljude i počevši da pratim fenomen koncerata Sinana Sakića, shvatio sam da je to jedna od stvari koju čovjek mora iskusiti jednom u životu, na stranu moji afiniteti prema toj vrsti muzike (a koji postoje, ali i to će biti u tom drugom tekstu). Zato, kad se pročulo da Sinan nakon dugih 8 godina ponovo pravi beogradski koncert (u međuvremenu je Taš prošao renoviranje), krenulo se u akciju „prisustvovati koncertu Sinana Sakića“. Čak smo uspjeli i da dođemo do nekih karata za goste, bilo je i nekih pregovora da budemo dio, tj. učesnici samog koncerta, ali to je, kao što će se ispostaviti, propalo na našu sreću. O tome malo kasnije.

Sam koncert je bio najavljen za 20 časova, no znalo se da to neće biti ispoštovano, tako da sam se ja solidno kasneći na mjesto sastanka u posljednjem momentu odlučio da idem kolima, što je značilo da nema cuganja, a i postajala je realna opasnost da se ne pronađe parking. Međutim, oko pola osam sam uspio bez ikakve muke i iz cuga da pronađem parking pored crkve Sv. Marka, što mi je probudilo crva sumnje. Tašmajdanski park je bio prepun roditelja sa djecom i mladih parova, ali ništa nije odavalo utisak da se na stotinjak metara očekuje prisustvo bar 10 hiljada duša. Znao sam da Sinanovi fanovi nisu od onih koji će do grada doći kolima, prije će stići autobusom nekog trocifrenog broja, ali ovo nije mirisalo na dobro. Ušli smo na tribine, odabrali smo da se smjestimo na one koje se nalaze ispod parka i već pomenutih stjenčuga, i krenuli da pratimo razvoj situacije. Već tada smo doživjeli jedno prijatno iznenađenje, a to je da je svako dobio poklon u vidu CD-a iz 2011. „Šalu na stranu“, a negativno je bilo da je piće za šankovima bilo u cjenovnom rangu kao na koncertima koji drže izvikane strane zvijezde u Areni – znači 200 dinara pa naviše. Ne baš adekvatno prilici.

Čudno je i publika bila podijeljena, tribine su bile jedinstvene (valjda 900 dinara) a ispred bine je bila neka nelogična VIP sekcija sa kafanskim stolovima (1500 dinara karte), potom neki uski pojas (koji bi trebalo da predstavlja fan pit od 1100 dindži),  iza ta dva sektora cijela druga polovina donjeg dijela stadiona je bio parter od 700 kinti. Već oko pola devet, neka nervoza je nastupila, što zbog utiska da Taš baš neće biti pun, što zbog toga što početak koncerta nije bio ni na vidiku. Međutim, uskoro se stanje popravilo na oba fronta, Taš se dobrano popunio a na scenu je stupila prva „predgrupa“, mada bi bolji termin bio „predizvođač“. I to je bilo prvo iznenađenje, u pitanju su (valjda) neki novobeogradski reperi, Mali Vuk i Žuti. Mali Vuk je zaista mali, klinac je osnovnoj školi, a Žuti mu je stariji brat, ćale, brat od tetke, makro, diler, socijalni radnik, jebem li ga, nismo do kraja nastupa utvrdili. Bilo je to prilično neprijatno, Mali Vuk je imao neki stih „petice u školi“, uglavnom neprijatnost je trajala nekoliko minuta i dvije numere, da bi taj dvojac smijenili ozbiljniji igrači – Sick Touch. Okej, za njih sam čuo, nije ni repovanje bilo loše, no brate nismo zbog toga došli. Onda je izašao onaj koji je očigledno i stajao iza ove koncepcije predgrupa, Ivan Ivanović Đus lično, koji je odrepovao Keš, kolica i još jednu stvar, gdje se njemu i njegovom MC-ju pridružio i neki treći. Đus će kasnije biti protagonista još jednog neprijatnog momenta, ali njegova iskrena ljubav prema Sinanu kao pojavi i cijelom muzičkom izrazu JuVea je nesporna (i solidno dokumentovana na njegovim albumima i u stvarima koje je snimio). Međutim, Sinan jedna od onih veličina kojoj predgrupe ne trebaju – da mu je predgrupa bila Ceca ili da su to Rolingstounsi, opet bi situacija bila ta da je 100%prisutne raje došlo da čuje Sinana, i svi koji su ispred njega u programu su samo smetnja u namjeri da se čuje Onaj zbog koga se došlo.

Sa prvim sumrakom na scenu je izašao i bend koji će pratiti glavnu zvijezdu večeri. Standardna ritam sekcija – bubanj i bas, gitara, dvije klavijature i jedan multiinstrumentalista koji je svirao konge, saksofon a bogami i kaval (i ko zna šta još ali sa naše pozicije se nije ni vidio najbolje). Bend kao i na njegovom posljednjem koncertu na Tašu 2008. a djeluje i da su momci isti (za bubnjara i gitaristu sam siguran da su to oni sa certa iz 2008, kao i za jednog klavijaturistu).

Koncert kreće pesmom Trezan iz 2002. a onda već trećom numerom poseže u riznicu mega hitova koji izazivaju poglede u nebo i delirijum, a to je „Pevaj mi o njoj“. Mušku vokalnu pratnju ekipe Južnog vetra simulira klavijatura, nije to to, ali nije ni strašno, no već se tada uviđa šta će biti osnovna crta ovog koncerta a to je da će kvalitet „izvjedbe“ varirati od totalne neuigranosti do dodira božanskog – evidentno je da bend ima određenih problema, klavijaturista se nakon prve numere žalio toncu da ne čuje ostatak benda, neke pjesme su zvučale katastrofalno, u nekim je djelovalo da uopšte nisu u istom tonalitetu, ali neki (uglavnom klasici iz zlatne faze JuVe iz sredine ’80-ih) su djelovali vrhunski. Na sve to se nadovezalo i već poznato Sinanovo ispadanje iz ritma, produžavanje fraza kao i uskakanje u foršpile prije završetka istih ili nakon nedovoljnog broja obrtaja.

Bend se uštimava, Sinan takođe, djeluje kao da je u kondiciji i cijepa ispostaviće se za njegove standarde prilično dug prvi blok – „Pijem na eks“, „Nije moje srce ludo“, „Zoko moja Zoko“ (u kojem po prvi put žestoko sjebava orkestar upadom u nevrijeme), „Ja poklanjam zlatnu burmu“ te zatvara sa dva potcijenjena klasika iz stare faze – „Ona je prošla bez bola“, hit koji Sinan sa pravom mnogo voli ali koji je publika ispratila mlako (kao i na koncertu 2008.) i „Lagala si“, a druga stvar zvuči bolje nego original (što je raritet) i koji je izazvao mnogo bolju reakciju publike. Potom slijedi provjerena stvar „Pokloni poljubac prijatelju starom“ i kraj u vidu „Minut dva“ koji je bend odsvirao u nekom totalno rege fazonu, koji je dobro došao da se malo iskuliramo.

Dodatno kuliranje slijedi u vidu prvog gosta, Kebe, koji je mrsio muda nekom pričom o svojim i Sinanovim počecima u Loznici, a potom je otpjevao svoje dvije stvari – „Nemam drage, nemam druga“ i „Kukavica“, da bi onda pozvao Sinana na duet i pa mu šuknuo tako što je počeo himnu svih cigana (navijača CZ) – „Imao sam“, na šta je Sinan iskreno popizdio i otišao sa bine, što je bio jedan žestok WTF momenat ovog koncerta. Keba je vidio da je napravio sranje pa je pozvao Sinana i krenuo da pjeva njihov duet (onaj neki vinski, ne sjećam se naziva, jebem ga) ali ispižđeni Sinan je bio neupotrebljiv tako je Keba skratio ovu stvar i svoj nastup završio fijaskom. Usput je i pozdravljao familiju, snaju Severinu u prvom redu, sve ukupno Keba ide u folder „neprijatnost“.

Kreće drugi blok stvarkom „Do dna“, potom se Sinan nadovezuje pjesmom posvećenom njegovoj ženi „Sabina“ i onda slijedi jedan od vrhunaca koncerta, pjesma uz koju se lome flaše o sopstvenu ili tuđu glavu, a to je „Miko druže moj“. Bend zvuči sjajno, sam foršpil je jedan od najboljih momenata narodnjačke muzike kod nas, publika je u transu, pale se baklje, pogledi se upućuju ka nebu, ljudi se hvataju za glavu… I onda Sinan ide na drugu pauzu. Jepse Sinane. Što je najgore, u pauzi nas zabavlja Ilma (valjda se tako zove) Karahmet (valjda se tako preziva), pobjednica ili učesnica nekog talent šoua, koga boli kurac. Uglavnom, Ilma pjeva, sabija, glas joj je čist kao izvorska voda, ali… Ilma pjeva na matricu, ima harizmu panja i što je najvažnije, Ilma nije Sinan. Pjeva Kaliopi, Mariju Šerifović i još neku pjesmu, ali kao što rekoh, koga boli kurac. Ilma, super si, bićeš sjajan session pjevač, cover pjevač, studijski pjevač, bek vokal, ali Ilma, ti nisi Sinan. Hvala ti, povuci se u svoje odaje ili VIP sekciju.

Sinan se vraća na binu, valjda se ispeglao u međuvremenu u bekstejdžu, kreće jedan solidan blok gdje između novijeg kafanskog hita „Za dušu za džabe“  i jednog hita prilično atipičnog za Sinanovu JuVe fazu, to je više šumadijsko-ibarska magistrala stvar „Evo me drugovi“ ubacuje jednu od svojih najboljih, a i on sam, u jednom od rijetkih obraćanja publici (a da to nije rudimentarno „Eeeeej“) kaže da mu je to autobiografska – „Hajdemo dalje moja tugo“. To daje dovoljno gasa publici da izdrži i sledećeg gosta, koji, ruku na srce, se i ponajbolje uklapa u cijelu koncepciju ovog koncerta, a u pitanju je Muharem Serbezovski.

E sad, Muharem pjeva dvije pjesme koje se idealno uklapaju u repertoar Sinana Sakića, a to su „Sine moj“ i „Za venčanim stolom“. Nivo patosa je već u crvenom, već se prelazi u kraljevstvo Tanatosa, ljudi su u ozbiljnoj dilemi kako da okončaju ovu nepodnošljivu količinu tuge, depresije i očaja, da li skokom sa tribina u parter ili da se popičkaju sa prvim do sebe pa da se potežu noževi, međutim, moj problem sa Muharemom je što on pjevački isuviše voli da se kurči, pa pjesme userava i upropaštava do kraja bacanjem u visine, promjenama oktava i klasičnim izdrkavanjem. Tu on i Sinan časte jedan drugog komplimentima, Muharem pokazuje zavidnu nepismenost izrazima „akapultiranje“ ili čak „akapunktiranje“ i pominjanjem nekih mašina za mjerenje „teligencije“, no uskoro šućur Allahu i Ramazanu napušta stejdž a mi čekamo najveće hitove. Tri gosta svakom koncertu dosta.

I hvala pomenutom Allahu dž.š. – dočekasmo ono najbolje. Nakon zagrijavanja uz još jednu himnu kafane, pijanica i svih mrzitelja staklarskih proizvoda „Sklonite čaše sa stola“ i iskrenu „Ja ne volim rečima već srcem“ Sinana kreće da izdaje glas ali mu on i ne treba jer vadi tešku artiljeriju, raja zna svako slovo teksta i svi pjevaju, a u publici nastaje džumbus poput onog kad je Zvezda dala gol Bajernu 1991. Kreće „Hej otkad sam se rodio“, slijedi „Sudbina me na put šalje“, „Sve je postalo pepeo i dim“, „Na Balkanu (Delija momak)“, „Ne traži je sine“ (u tom trenutku sam se ozbiljno zabrinuo da li će svi perživjeti koncert, Hitna je preventivno parkirala vozilo blizu ulaza tokom ovog bloka, a neki hadžija je fasovao pretres i posljedično hapšenje, reklo bi se zbog pronađenog sadržaja u džepu) nastavlja se uz „Izađi na pet minuta“, „Zaljubljen u tebe“. Sinan ima taj luksuz da mu peak koncerta sa brojem njegovih hitova može trajati opušteno pola sata, ja povlačim sve crne misli u vezi ovog koncerta, otvaraju mi se preostale čakre, uspostavljamo vezu sa Taša preko Sinana i Sai Babe direktno sa precima, potomcima, Šivom, Višnuom i svih 12 velikih gurua, ali onda neko pravi grešku u koracima i tajmingu i umjesto da se koncert završi uz još par najjačih stvari poput „Reci sve želje“ i novijeg hita „Lepa do bola“, Sinan kreće da otvara dušu uz pjesmu posvećenu ćaletu „Matori moj“ (što je ok ali hladi publiku) a onda na binu izlazi Đus, koji preuzima pjevanje od Sinana, onda Đus plače, Sinan plače i… onda su stvari otišle u kurac. Sinan izlazi sa bine, vraća se na (valjda) drugi bis, onda odnekud izvlači „Gradom se šapuće“ i solidnu ali za ovaj momenat koncerta neodgovarajuću „Kraljicu“ i raja kreće da se vrti, cupka i očekuje još jednu ejakulaciju/erupciju kroz ova dva-tri neodsvirana a gore pomenuta hita.

Sinan odlazi u bekstejdž, raja skandira njegovo ime, ali nešto se čudno dešava na bini. Primjećujemo muriju, bend pravi zajedničku fotku i sve je izvjesnije da nastavka neće biti. Sat kaže da smo već desetak minuta iza ponoći, koncerti ovog nivoa decibela u centru grada već treba da su okončani, pregovori u bekstejdžu traju i traju i traju i kako koji minut odmiče sve je izvjesnije da nastavka neće biti. Prilično bezvezno, antiklimaks, a ubrzo na scenu izlaze motači kablova i kreće neka lagana muzika, pale se svjetla i to je znak da treba poći svako svojim putem. Na izlazima, klinci pjevaju za sebe „Lepa do bola“, mi pokušavamo da svarimo da li je ovo bilo planirano ili se neko zajebao u pogledu trajanja cijelog koncerta pa nakon svih repera i Ilmi više nije bilo vremena jer je neko od stanara u Ilije Garašanina zvao muriju.

Bijaše koncert – neću ja pisati fikciju kao Muharem Bazdulj što je napisao knjigu od prisustva koncertu U2, ali definitivno – mnogo je utisaka koje sam ponio sa ovog koncerta. Neke sam već iznio, kao što je onaj o tome kakvo je bilo muziciranje. Poredeći ga sa recimo čuvenom turnejom Južnog vetra koja je snimljena i sad je dostupna na YT, uvidio sam jednu dimenziju tog sastava koja mi je donekle izmicala svih ovih godina – u pitanju je bio skup izuzetnih svirača. Trojac Mile Bas, Perica Zdravković i Sava Bojić je uz asistenciju klavijatura i na istim Zvonka Demirovića i jednog bubnjara pravio fantastičan gruv i zvuk koji je ovaj bend koji prati Sinana tek na momente uspijevao da dohvati.

O publici na ovom koncertu može se pisati, nisam siguran da mi je fenomen publike i ljubavi prema Sinanu bilo šta jasniji nakon ovog koncerta, ali da je „različitost“ bila prisutna i da su gotovo sve grupe bile zastupljene na ovom koncertu, jesu. Ko je tu bio zbog muzike, ko zbog hipsterluka, ko jer ga je zanimao filozofski ili sociološki aspekt, to ne znam, ali većina je znala sve tekstove. Bilo je tu prepičaka sa splavova, sredovječnih parova, par klinki metalki, pijanaca svih godišta, naloženih klinaca, gejeva, hipstera, nekih damica koje biste očekivali prije na kakvom frapućinu ili limunani, bio je jedan tip u majici Mejhema (ja) i još jedan pored njega u majici Bogoslovskog fakulteta (Miljan). Imam pouzdane informacije da su na koncertu bili recimo i članovi SARS-a, a bile su tu i dvije babe od po 60 ljeta. Najmanje dvije. I mislim da su se svi proveli odlično.

A o tome šta ih je privuklo, šta sve to znači i kuda vodi, zašto Sinan imaj taj (polu)božanski status i šta je fenomen Južnog vetra, sve to u nekom drugom tekstu. I ovaj je predug, ali kao i sve što ima veze sa Sinanom, niko se ne štedi, nema štednje kad su emocije u pitanju. Ionako tu svu štednju pojede egzistencijalna inflacija.

Hvala ti za daaaneee

Posted by Miljan David Tanić on Saturday, June 3, 2017

 

Stoka krezuba ili Prvi put jutrom na izbore

Diznilend/Društvo/Miljan Tanić/Politika

Opet sam razočaran. Ne volim da zvučim nadobudno, čak i kad jesam nadobudan, ali vi ljudi ste ili veoma glupi ili vam je mozak podjenako ispran kao onim drugima. Vratim se u nedelju uveče kasno s izbora, vi kukate. Selite se iz zemlje. Gasite svetlo. I slična melodramatična sranja. Sutradan isto. Pa majku mu vražiju. Šta ste mislili? Da ćemo ga pobediti? Pa da li ste vi normalni? Pa da nije izgubio, ostao bi i dalje premijer sa svim moćima koje je do sad imao. Dakle, win-win situacija za njega. Ne, nego vam DS, Janković Isus i ekipa zamazali oči. Slepci jedni.

Dakle, Vučić je pobedio u prvom krugu. Nisam očekivao. Ali eto, pobedio je. Niko se nije ozbiljno bunio. Niko nije uložio ozbiljan prigovor. Dakle, sve legalno. E sad, da li je ok da je on u trci bio s mesta premijera na kojem je stravično povlašćen… to je već diskusija za neku budućnost. Ali eto, pobedio je. Kao Tramp što je pobedio. I sad vi kao histerični Hilarijevci vičete #nijemojpredsednik i protestujete nešto kao protiv diktature, očekujem samo da zabranite prodaju odeće male Milice po robnim kućama. Pa majku mu vražiju. Sad protestujete protiv diktature? Pa gde ste svih ovih prethodnih godina bili?

Nego. Ja sam presrećan. Ovo je najbolji mogući rezultat na izborima u datim okolnostima. Objasniću i zašto, no krenimo redom.

Dakle, ja sam se ove godine oduševio činjenicom da Beli izlazi na izbore. Jer, kao i Beli, ja smatram da je sistem problem i da sistem treba srušiti. A kako to približiti ljudima nego kroz najgoru karikaturu. Mada, ruku na srce, većina ljudi nije toliko inteligentna da to shvati. Ali ajde. Kada se ispostavilo da Belom nedostaje kontrolora na Paliluli, prijavim se da budem kontrolor. Prvi put da se angažujem za izbore više od odlaska pred kutiju.

Veče pred izbore hteo sam da odustanem. Količina neozbiljnosti u dogovorima šta kontrolori treba da rade, kako, s kim, količina kontradiktornih informacije koje su koordinatori slali… bilo mi je sve to previše. Šta će mi to u životu? Ali eto, odem ja u 6 ujutro na biračko mesto. Odgledao jednom kratko video uputstvo koje je sastavila ekipa iz DJB i to je to. Osećam se popišano, idem, treba da radim, nemam pojma. Kad ja tamo, a ono međutim: predsednik odbora mlad momak, 1989. godište, vladajuća koalicija naravno, ali skroz normalan i sve kul. Meni rečeno da treba svi da se predstavimo i legitimišemo, ali ništa niko. Pitam neku ženu, bosanka, 60ak godina, ispred koje je ona stranke, kaže ona „hae!“ i to bi to. Posle kad su SNS stigli sendviči, znao sam. Ali mi nije bilo jasno zašto se neko krije ako je iz vladajuće koalicije, šta je tu strašno i sramotno? S druge strane, i potpredsednik odbora nije hteo da mi kaže ispred koga je. Muljao je nešto kao „ako nisam ispred ovog glavnog onda…“  – „… onda imamo još deset kandidata ispred kojih možete biti…“ Malo je falilo da ih prozivam po spisku. I tako smo počeli da radimo. Ja na lampici, pored mene žena iz DS da proverava lične karte, pored nje devojka iz Dveri (koja nije zapravo iz Dveri) koja traži glasače u spisku i uzima im potpis i tako dalje.

E sad ja da vam kažem nešto. Znate kako kukate na krezube Vučićeve glasače, na nepismene i tako dalje? E, pa ovaj zamenik predsednika odbora, ispred Jankovića, takođe je bio krezub i polupismen. Eto. Šta ćemo sad? A i ta žena iz DS… hajde da ne ulazim u izgled, ali mozak… majko mila. Juče mi je neko rekao da se to zove „matematička inteligencija“ ili tako nekako. Dakle, kad birač dođe, ako ima glasački listić, gledaš koji je redni broj, tako ga najbrže nađeš, pa onda gledaš ime, prezime i ostalo da li se poklapa. Ako dođe bez papirića, ima samo ličnu kartu, prvo pitaš koja je ulica, da vidiš da li je uopšte na tvom BM. Ako jeste, pitaš adresu, po adresi ga nađeš na spisku (da, spisak je sastavljen po adresama), pa onda proveravaš ostalo. Ne pitaš prvo ime. Ali eto, žena nema tu „matematičku inteligenciju“ pa je malo kočila. Inače, Nemanja mi pričao da su kod njega na BM (Savski venac) SNS-ovci bili sekta i svako malo zvali štab… kod mene sekta ovi iz DS. Moraju na svaki neparni sat da jave stanje izlaznosti i ne daj Bože da jave 240 umesto 242. Slatko sam se smejao opsednutosti.

Na mom BM nije bilo nikakvih pokušaja malverzacija. Osim što ljude ne boli baš mnogo ona stvar za svaku tačku pravilnika, pa bi da telefoniraju za stolom i javljaju svojim štabovima izlaznost. Malu iz SNS sam samo pogledao kad je telefonirala, odmah je prekinula vezu. Predsednika odbora sam izbacio iz sale s telefonom. Jer ono, ja sam Hitler za PS. Pravilnik kaže nema telefona, nema telefona. Takođe sam bio i striktan u vezi s važećim listićima (jer sad smemo da precrtamo koga ne želimo, a da bude važeći listić ako je jasno koga smo hteli zapravo). I onda sam shvatio: pa bogtemazo, ovi ljudi su godinama na izborima u odborima i nemaju pojma, a mi se kao čudimo otkud malverzacija i slično.

Takođe nije bilo ni prozivki među predstavnicima raznih strana, sve teklo normalno, tako da sam mirne glave mogao da odem kući da odmorim par sati.

I dođe vreme da se broje glasovi. Sve po PS. Jedino sam morao onu ženu iz SNS da upozoravam da skloni jebeni rokovnik i hemijsku sa stola, da ništa ne zapisuje dok ne završimo sav posao, a i čoveka iz Radikala (maroti Bosanac isto, vozio se s Bebekom biciklom po hrvatskom primorju 1965) sam morao da opominjem da skloni telefon i da nema fotografisanja ničega dok ne okačimo zapisnik na vrata. Kažem ja „sramota me je da moram Vas najstarije članove odbora da upozoravam“. Jes me kurac sramota. Uživam.

Prebrojali sve, Janković vodi, žena iz SNS se čudi ko je taj Janković kad je dobio toliko glasova. Ja kažem zapanjen sam da ne zna ko je Janković, mada me i ne čudi kad vidim iz koje je stranke. A ne zna, naravno, ni ko je Maksimović. Koji je inače oduvao Jeremića, Šešelja, Radulu i ostale.

I onda ja, kao preStavnik Belog, dobijem zapisnik. Osećao sam se kao devojčica na nekom takmičenju za koje se nije najbolje spremila, prvi put je, ali osvojila je treće mesto i sad nosi diplomu kući.

I sad jedna čudna stvar: kao što su se jedva predstavili ko su i šta su, ovi iz stalnog sastava odbora se nisu javljali dobrovoljno ni za potpisivanje delova zapisnika koji ne potpisuju svi, niti su se javili da idu s Predsednikom u opštinu/RIK da se nose glasovi. Na kraju išli jedan momak iz proširenog sastava (Vučićev) i ja. Završili smo brojanje oko devet i nešto, spakovali sve kako pravilnik nalaže, jedino smo sami smislili da oblepimo koverte s važečim listićima selotejpom (jer ne može da stane sve u jednu naravno). Sve zapečatili, zatvorili kako treba. Stignemo u opštinu, koja je od našeg biračkog mesta deset minuta pešice, kad tamo već gužva. Stigli ljudi iz Borče pre nas, imali mesto s 2000 glasača, stigli da prebroje, spakuju, dođu… ja ne kapiram. Mi smo imali 761 glasača, od čega je izašlo 424… kako su ovi stigli pre nas? Evo kako: počeli da broje nekorišćene listiće već u 19.45 h, nisu zapakovali koverte (doneli otvorene dakle), nisu doneli kutiju (gospodebože)… i tako. Dva sata smo još čekali u RIK. Uglavnom zato što niko ko je stigao pre nas nije materijal uredno spakovao. Odbor RIK se krstio kad smo mi došli na red jer smo otprilike bili prvi koji su sve uredno spakovali. Naravno, gomila žena predsednica/potpredsednica odbora kukaju kako ne mogu da čekaju, imaju decu, posao, bolesne roditelje, zamenici nisu tu… i pitam se aman koji kurac ste se prijavili da budete predsednici odbora kad nemate vremena da završite sav posao?

I dođem kući, još uvek uzbuđen jer je Beli treći, i vidim na fejsu očaj i smorim se. Legnem da spavam, probudim se ujutro, i dalje očaj. I time se vraćamo na početak teksta. Koji vam je? Šta ste očekivali?

Vučić je prešao igricu. On zna kako da pridobije raju. Ko je kriv Jankoviću što je okupio oko sebe ljude koje većina još uvek prezire? Tanja Vojtehovska(i, kako već), Sergej Trifunović, DS ekipa, to nisu ljudi koje čekamo. Dočekali smo ih i ispratili, srećan put, doviđenja. Takođe, ceo taj Isus-nastup. Brate, samo u spavaćoj sobi imam 4 Isusa na zidu. Ne treba mi još jedan na Andrićevom vencu. Elitizam, pogotovo taj lažni, isfolirani, ne vodi nikuda. Niste vi toliko kulturni i pristojni koliko mislite. Naprotiv. Pogotovo ne vi koji vređate sirote, neuke, neobrazovane, neuredne ljude koji prate Vučića. Kakvi god da su, oni imaju pravo glasa, i njih morate da pridobijete ako hoćete da pobedite. Dobro, ruku na srce, i ja sam pisao o ljudima koji izgledaju kao deseta generacija incesta ili tako nekako, kad sam pisao o porodičnim šetnjama i s tim u vezi o protestima kad je Kosovo proglasilo nezavisnost. Ali to jesu ljudi koji su odnekud došli u Beograd i krenuli da ruše naš grad. No, ovo je malčice drugačije – to su ljudi koji glasaju u svom mestu, za sebe, koji nisu dovoljno obrazovani da shvate da njihov glas stvarno nešto znači. Njima je obećano par hiljadarki da se podmire u lokalnoj prodavnici za jedan glas, i naravno da će ga prodati. No, to je nešto čime se vrli političari moraju pozabaviti.

Inače, ljudi poput Teofila Pančića, koji kažu da je i Beli podbacio, jer je ideja bila da se podigne izlaznost u prvom krugu pa da se u drugom krugu podrži Janković… ovaj… pa greše. Nema veze šta navodno „ljudi oko Belog“ kažu, Beli nikad nije pominjao nikakvu podršku nikome, niti ideju da se tako postavi drugi krug. Jer ono, to što je neko izašao da glasa u prvom krugu, ne znači da će izaći i u drugom krugu. Dakle deco, opet vam ne valja logika.

Šta mi možemo da uradimo? Beli je pokazao da sistemu možemo zadati udarac i bez velike kampanje i para koje ima SNS. Treće mesto na predsedničkim izborima ne da nije loše, nego je idiotski što međ’ njegovim pratiocima ima ljudi koji su očajni (opet, vraćanje na početak teksta, šta ste očekivali?). U suštini je poslao u penziju DJB, SRS, Jeremića, Dveri… dobro, Dveri su isto još mlade, a DJB iako su mladi, mnogo su leteli. Nažalost, niko od njih neće shvatiti poruku i neće otići nikuda. Ali ono što možemo da radimo – i treba da radimo, ako želimo poštene i fer izbore, jeste da se angažujemo na lokalu. Zašto bi u odborima na biračkim mestima sedeli krezubi i polupismeni koje toliko pljujemo kad možemo da sedimo i mi, i da im ne dozvolimo da krše pravila? Zašto ne praviti lokalne pokrete i angažovati se u lokalu? A da, ne može se stići sve, treba pomeriti dupe. A to generalno ne volimo. Takođe, ako dobijate pozive za glasanje za pokojnike, idite u opštinu i ispišite ih iz spiska. Nije to tako teško. Ako ste se udali, promenili prezime, idite u opštinu i promenite to u spisku. Mada možete da glasate i ako ste uneseni pod starim prezimenom. Ne kukajte na izlaznost, naša izlaznost nije uopšte loša. Ne kukajte na apstinente, mnogi apstinenti su ti već pomenuti pokojnici, kao i ljudi koji imaju pravo glasa ovde, a ne žive ovde. I ne pada im na pamet da dođu da glasaju ovde.

Nema razloga za brigu, ništa se nije epohalno desilo. Sad se treba pregrupisati, organizovati i misliti o beogradskim izborima, jer iz Beograda sve kreće. I manite se vođa, lidera, Isus-likova. Budite vi taj isti Isus. Dajte vi primer. Edukujte ljude oko sebe i sebe. Ne posustajte da im pokazujete kako ih AV laže i maže. Ili bilo ko drugi. Budite uporni. Samo tako, možda, možemo nešto promeniti, nikako elitizmom i pišanjem po ljudima odozgo.

Vučić je prešao ovu igricu. Na nama je da programiramo novu.

 


 

1 2 3 15
Go to Top