Are you sure you want to quit the game?

Osmi dan/Некатегоризовано
Као што сам обећао, ево још један текст о. Вукашина из Мисионара… од пре пар бројева – тема броја била је технологија.

ARE YOU SURE YOU WANT TO QUIT THE GAME?
          Ето, сада ја као треба да кажем како су данас људи отуђени и да су за то криве тзв. информационе технологије. Па треба да кажем како је некадашњи живи контакт и однос сада заменио виртуелни, онај у коме уместо стварног човека имате посла са његовом виртуелном копијом, која је, ето, негација његове личности. Па треба да кажем како би било много боље да деца трчкарају за лоптом, уместо да седе испред монитора и акумулирају агресију коју немају куда да испоље, криве кичму и кваре очи итд…. Па треба да кажем како ти сајбер клинци губе некакав морални компас јер играју игрице у којима поене стичеш тако што убијаш, или пре сатиреш, противника…. Сећате се, «генерацијо», Mortal Combat, два клика А, напред, назад и: Fatality! Или како већ…
            Е сад, све се то некако «лепо» уклапа, али ипак, нешто много шкрипи, к`о синоћ око 2, кад се Србијица, сва међ` шљивама, онако слабије потресла. И сад кажу да треба око 10 година да се санира штета од тог слабијег земљотреса, а од претходног слабијег (Мионица 1998) још увек није све санирано. Да ни не помислимо шта би било да није био слабији… Е сад, колико ће требати да се последице овог слабијег шкрипања о отуђењу итд. отклоне…
            На шта мислим:
            Растао сам уз информационе технологије. Себе не сматрам отуђеним. Са више људи сам у виртуелном односу, али не мислим да сам своју способност за упознавање стварног човека тиме на било који начин угрозио. Такође, не пада ми на памет ни да помислим да су они виртуелни, да нису личности, а нисам нешто сигуран да су они други, са којима имам некакав стварнији однос, праве личности. Као клинац, проводио сам доста времена уз игрице, и то често баш оне горе поменуте, али ми никада није пало ни на крај памети да на стварном човеку или живом бићу применим неко од виртуелних искустава.
            Даље:
            Када слушам приче старих о томе како су се стварно некада међусобно односили, подилази ме језа много више неголи у случају овог отуђења. Замисли, каже ми тај и тај како он не памти да га је отац, нити било које од 7-8, деце икада помазио. Како не памти да је мајци рекао ишта нежније од «Жено!», укључујући и !. Како се не сећа да ли је уопште волео оца… Сетим се да су некада људи били спремни да једни друге убијају гледајући се у очи. Како су то чинили верујући да то нису очи човека, него непријатеља, њиховог и Божијег, и да зато у себи треба да потисну свако саосећање како би извршили то добро дело… Можда ће неко рећи да се тиме нису  отуђили, али… Такође, деца нису имала кичму криву од седења, него од тегљења које чега… И живела су у просеку 20-30 година краће од ових метиљавих сајбер клинаца. Можда ће неко рећи да су била срећнија, али то већ залази у спекулације…
            И зашто све то причам?
            Не свиђа ми се све то што носе информационе технологије. Наиме, глупост сваке врсте је добила прилику да се шири неслућеном брзином, као никада до сада. И не само то, него и да се без било каквих последица иживљава на коме хоће. Али ми се још мање свиђа оно што се углавном истиче као алтернатива том отуђењу, јер је у питању оном истинском човеку у нама једнако, ако не и у још већој мери, туђа ствар. И то је оно што тако много шкрипи.
            Не само да нема ничега новог, него нема ни ничега доброг под Сунцем.
            Осим Сунца правде.